Kada smo kupili staru kuću, znali smo da će renoviranje biti ozbiljan posao. Bila je zapuštena, zidovi vlažni, instalacije stare, ali je imala neku čudnu toplinu koju nismo mogli da objasnimo. Od prvog dana sam imala osećaj da u toj kući postoji nešto više od pukog prostora.
Majstor je radio na rušenju jednog zida u dnevnoj sobi koji je bio potpuno ravan i bez ikakvih otvora. Rekao je da mu je čudno što tu nema nikakve instalacije, ali smo odlučili da ga uklonimo kako bismo proširili prostor.
U trenutku kada je udario jače čekićem, deo zida je pukao na način koji nije bio uobičajen. Nije bio šupalj kao ostali zidovi. Iza njega se otvorio mali, zatvoren prostor.
Zazidana prostorija.
Svi smo zastali.
Majstor je pažljivo uklonio još cigli i otvorio prolaz dovoljno velik da možemo da zavirimo unutra. Vazduh koji je izašao bio je težak i ustajao, kao da tu niko nije kročio decenijama.
Upalila sam svetlo na telefonu i napravila korak napred.
Unutra je bio mali prostor, jedva dovoljno velik za jednu osobu. U sredini je stajao drveni sto, pored njega stara stolica, a na stolu — sveska prekrivena slojem prašine.
Ništa drugo.
Bez prozora. Bez ventilacije.
Samo sto, stolica i ta sveska.
Prišla sam i uzela je u ruke. Korice su bile pohabane, ivice požutele od vremena. Kada sam je otvorila, srce mi je preskočilo.
Na prvoj strani bilo je napisano moje ime.
Tačno moje ime.
Istim redosledom, bez greške.
U tom trenutku sam osetila kako mi se stomak okreće.
„Ko je pre živeo ovde?“ pitala sam majstora.
Slegnuo je ramenima. „Stara kuća… menja vlasnike godinama.“
Ali meni to nije bilo dovoljno.
Počela sam da listam dalje.
Stranice su bile ispisane rukopisom koji nisam prepoznala. U početku su to bile nasumične beleške — datumi, kratke rečenice, opisi dana. Ali što sam više čitala, to su stvari postajale čudnije.
Počele su da se pojavljuju stvari koje su bile… moje.
Moje detinjstvo. Moji strahovi. Sitnice koje nikada nikome nisam ispričala.
Zaledila sam se.
Na jednoj stranici pisalo je:
„Danas je opet razmišljala o onom događaju iz škole. Još je proganja.“
Spustila sam svesku.
To niko nije mogao da zna.
Niko.
Ruke su mi se tresle dok sam okretala sledeću stranicu.
Tamo je bio današnji datum.
Pogled mi je zastao na jednoj rečenici:
„Danas će pronaći ovo.“
U tom trenutku, majstor je iza mene rekao:
„Gospođo… jeste li dobro?“
Nisam mogla da odgovorim.
Zatvorila sam svesku i polako se okrenula.
Ali ono što me je najviše uplašilo nije bilo to što sam pročitala.
Već činjenica da, dok sam izlazila iz te male prostorije…
imala sam osećaj da neko upravo sedi na onoj stolici iza mene.
