Kada je moj otac preminuo, nasledila sam staru kuću na selu i nekoliko parcela zemlje.
Muž je odmah počeo da me nagovara da sve prodam.
„Šta će nam ta ruševina? Samo ćemo bacati novac na održavanje“, govorio je.
Jednog jutra doneo mi je dokument i rekao:
„SAMO POTPIŠI! NAŠAO SAM KUPCA I SVE SAM VEĆ DOGOVORIO!“
Nešto mi nije dalo mira, pa sam papir odnela advokatu.
Čim ga je pročitao, ozbiljno me je pogledao.
„Gospođo, znate li ko je pokušao da kupi ovu parcelu?“
Odmahnula sam glavom.
Okrenuo je monitor prema meni.
KADA SAM VIDELA IME KUPCA, OSTALA SAM BEZ REČI. BIO JE TO MOJ MUŽ, PREKO FIRME ZA KOJU NIKADA NISAM ČULA!
Ali ono što sam zatim saznala bilo je još gore…
Zovem se Jelena, imam četrdeset jednu godinu i sa Nenadom sam u braku sedamnaest godina. Imamo dvoje dece i do tada sam verovala da jedno od drugog ništa ne krijemo.
Moj otac je čitav život proveo na selu. Kada je umro, ostavio mi je kuću, voćnjak i nekoliko njiva. Nisam želela odmah da prodajem jer me je sve podsećalo na detinjstvo.
Nenad je, međutim, bio uporan.
„Trideset hiljada evra za sve! Bolju ponudu nećeš dobiti.“
Pitala sam ga ko je kupac.
„Jedan čovek iz grada. Veruj mi.“
Ali dokument koji mi je doneo nije bio običan ugovor. Njime sam ga ovlašćivala da u moje ime prodaje svu nasleđenu imovinu, bez određene minimalne cene.
Advokat mi je savetovao da ništa ne potpisujem.
Zatim je pronašao nacrt kupoprodajnog ugovora među papirima.
Kupac je bila firma „Petrović invest“, osnovana pre osam meseci.
Vlasnik — moj muž Nenad.
„Zašto bi vaš muž kupovao vašu zemlju preko svoje firme?“, pitao me je advokat.
Nisam znala odgovor.
Predložio je da proverimo vrednost zemljišta.
Nekoliko dana kasnije procenitelj mi je saopštio da imovina, zbog položaja uz put i mogućeg razvoja poslovne zone, može vredeti više od 140.000 evra.
Zanemela sam.
Muž me je nagovarao da prodam za trideset hiljada nešto što je moglo vredeti nekoliko puta više!
Te večeri stavila sam dokumenta pred njega.
„Nenade, koliko dugo imaš firmu Petrović invest?“
Prebledeo je.
„Otkud ti znaš za nju?“
„Zašto si mi lagao ko kupuje očevinu?“
Pokušao je da se opravda, a onda je konačno priznao.
Već godinu dana znao je da investitori razmatraju zemljište uz regionalni put. Moja parcela bila je na veoma dobrom mestu.
Planirao je da je preko svoje firme kupi jeftino, a zatim preproda investitoru.
„Pa sve bi ostalo u porodici!“, viknuo je.
„Onda zašto nisi rekao istinu?“
Ćutao je.
A onda je priznao još nešto.
OD POSLOVNOG PARTNERA VEĆ JE UZEO 15.000 EVRA AVANSA, OBEĆAVŠI MU ZEMLJU KOJA NIJE BILA NJEGOVA!
„A šta ako ja ne prodam?“, pitala sam.
„Moraću da vratim novac.“
„Imaš li ga?“
Spustio je glavu.
„Potrošio sam deo.“
Tada sam shvatila zašto je toliko žurio sa mojim potpisom.
Nije pokušavao da mi pomogne. Pokušavao je da se izvuče iz sopstvenog problema.
Sutradan sam ponovo otišla kod advokata. Sačuvala sam dokumenta i odbila da potpišem ovlašćenje.
Nenadu sam rekla da neko vreme želim da živimo odvojeno.
„Zbog jedne njive ćeš uništiti brak?“, pitao je.
„Ne zbog njive. Zbog sedamnaest godina poverenja koje si prodao za novac.“
Pre nekoliko dana otišla sam u očevu kuću.
U dvorištu je još stajala trešnja koju je posadio kada sam se rodila.
Setila sam se njegovih reči:
„Ćerko, nikada ne potpisuj ništa što nisi pročitala.“
Sada znam koliko je bio u pravu.
DA SAM POSLUŠALA MUŽA, MOGLA SAM DA OSTANEM BEZ NASLEDSTVA KOJE SU MOJI RODITELJI STVARALI ČITAVOG ŽIVOTA.
A najviše me boli što je čovek kome sam najviše verovala pokušao da zaradi upravo na meni.
