Muž i ja smo deset godina štedeli da kupimo veći stan.Kada smo konačno pronašli odgovarajući, otišla sam u banku da proverim koliko novca imamo.Ali službenica mi je saopštila da je sa našeg zajedničkog računa pre tri meseca podignuto 42.000 EVRA!Odmah sam pozvala muža.Prvo je ćutao, a onda priznao da je novac dao svom bratu.
„SAMO MU JE TREBALA POZAJMICA. VRATIĆE SVE ZA MESEC DANA!“
Nisam mu poverovala.
Sutradan sam otišla kod devera i zatražila da mi vrati našu ušteđevinu.
Pogledao me je zbunjeno.
„Kakva pozajmica?“
Objasnila sam mu šta mi je muž rekao.
Tada je izvadio fasciklu iz fioke i pokazao mi potpisani papir.
„TVOJ MUŽ MI JE REKAO DA JE TO MOJ DEO NASLEDSTVA! EVO, POGLEDAJ ŠTA JE POTPISAO!“
Kada sam pročitala dokument, shvatila sam da me muž nije slagao samo za novac…
Zovem se Marina, imam trideset devet godina i sa suprugom Goranom sam u braku šesnaest godina. Imamo dvoje dece i živimo u malom dvosobnom stanu.
Godinama smo maštali o većem prostoru. Odvajali smo od svake plate, odricali se letovanja i pazili na svaki dinar.
Kada smo konačno pronašli trosoban stan, bila sam presrećna.
Ali radost je trajala samo do odlaska u banku.
Sa našeg računa nedostajala je gotovo cela ušteđevina.
Goran je u početku pokušavao da me smiri.
„Marina, nemoj da paničiš. Bratu je hitno trebao novac.“
Njegov mlađi brat Saša vodio je malu građevinsku firmu.
„Zašto me nisi pitao?“, viknula sam.
„Znao sam da nećeš pristati.“
„Pa naravno da ne bih pristala da bez dogovora daš sav novac koji smo deset godina štedeli!“
Obećao je da će Saša sve vratiti.
Ali kada sam ga pitala postoji li ugovor o pozajmici, izbegao je odgovor.
Sutradan sam otišla kod devera.
Saša me je ljubazno dočekao, ali se potpuno zbunio kada sam spomenula novac.
„Marina, kakvu pozajmicu tražiš?“
„Četrdeset dve hiljade evra koje ti je Goran dao.“
„Ali to nije bila pozajmica.“
Osetila sam kako mi srce ubrzava.
Saša je otvorio fioku i izvadio dokument.
Na njemu je pisalo da mu Goran isplaćuje novac kao porodično poravnanje zbog imovine koju je nasledio posle smrti njihovog oca.
„Goran mi je rekao da ste se vas dvoje dogovorili“, objasnio je Saša.
„Nismo se dogovorili ni o čemu!“
Tada mi je pokazao još jedan papir.
Bio je to ugovor kojim je Goran nekoliko meseci ranije prodao deo porodičnog zemljišta.
Za tu prodaju nikada mi nije rekao.
„Čekaj, znači on je prodao očevu zemlju, dobio novac i još ti dao našu ušteđevinu?“
Saša je prebledeo.
„Kakvu vašu ušteđevinu? Rekao mi je da je novac od prodaje zemljišta!“
Obojica smo shvatili da nešto ozbiljno nije u redu.
Te večeri suočila sam Gorana sa dokumentima.
Najpre je pokušao da se opravda, ali kada sam mu rekla da sam razgovarala sa Sašom, spustio je glavu.
Priznao je da je pre dve godine ušao u privatni posao sa jednim poznanikom.
Ulagali su u preprodaju automobila, ali su napravili velike gubitke.
Da bi pokrio dugove, Goran je prodao deo nasledstva.
Međutim, deo te zemlje bio je predmet dugogodišnjeg porodičnog dogovora sa Sašom.
Kada je Saša saznao za prodaju, tražio je da mu brat isplati ono što su ranije dogovorili.
„I zato si uzeo naš novac?“, pitala sam.
„Nisam imao odakle.“
„A zašto si mi rekao da je pozajmica?“
„Mislio sam da ću uspeti da zaradim i vratim sve pre nego što primetiš.“
Nisam mogla da verujem.
DESET GODINA SAM ŠTEDELA, A MOJ MUŽ JE U TAJNOSTI POTROŠIO GOTOVO SVE ŠTO SMO IMALI!
„Znaš li koliko sam puta rekla deci da ove godine ne možemo na more jer štedimo za stan?“
Goran je ćutao.
„Znaš li koliko sam dodatnih smena radila?“
„Znam, Marina.“
„Ne znaš. Da znaš, ne bi to uradio.“
Sutradan sam otišla kod advokata da proverim dokumentaciju i zaštitim svoj deo zajedničke imovine.
Saša me je nekoliko dana kasnije pozvao.
Rekao je da nije znao odakle novac dolazi i da je spreman da razgovara o načinu da nam deo sredstava vrati, jer mu je bilo neprijatno zbog svega.
Nisam želela da se braća zbog mene posvađaju.
Ali nisam želela ni da ja i deca plaćamo cenu Goranovih tajni.
Rekla sam mužu da mora da preuzme odgovornost, napravi potpun pregled dugova i prestane da krije finansijske odluke.
U međuvremenu smo odustali od kupovine stana.
To me je posebno zabolelo.
Deci smo već pokazivali fotografije njihovih budućih soba.
Starija ćerka me je jednog dana pitala:
„Mama, kada ćemo se preseliti?“
Jedva sam pronašla odgovor.
„Nećemo još, ljubavi. Moramo malo da sačekamo.“
Prošlo je nekoliko meseci.
Goran sada pokušava da vrati novac. Prodao je svoj automobil i preuzeo dodatni posao.
Ali naš brak više nije isti.
Još živimo zajedno zbog želje da pokušamo da rešimo probleme, ali sam mu jasno rekla da poverenje neće vratiti obećanjima.
Pre nekoliko dana pronašla sam staru svesku u kojoj sam godinama zapisivala koliko smo uštedeli.
Na prvoj stranici pisalo je:
„ZA NAŠ NOVI DOM.“
Sedela sam za kuhinjskim stolom i dugo gledala te reči.
Tada sam shvatila da me nije najviše zabolelo što smo izgubili novac.
Novac se možda jednog dana može ponovo zaraditi.
NAJVIŠE ME JE ZABOLELO ŠTO JE MOJ MUŽ ZNAO KOLIKO SAM SE ŽRTVOVALA, A IPAK JE ODLUČIO DA SVE URADI IZA MOJIH LEĐA.
Jer nije najveća izdaja u braku uvek neka druga osoba.
Ponekad je to čovek sa kojim deset godina štedite za zajednički san, dok on u tajnosti odlučuje da taj san potroši.
