Komšija i ja smo godinama bili jako bliski. Kuće jedna do druge, zajedno roštilji, slave, pomaganje po dvorištu… Bio je jedan od retkih ljudi kojima sam stvarno verovao.
Kad god bih žena i ja otišli negde na dan ili dva, on bi hranio našeg psa.
Nikad ga nisam ni pitao — sam bi rekao:
„Ne brini, nahraniću ga i pustiću ga malo po dvorištu.“
Pas ga je obožavao. Čim ga vidi, maše repom, skače oko njega. Iskreno, bilo mi je drago što imam takvog komšiju.
Sve je bilo normalno do pre nekoliko meseci.
Pas je odjednom počeo čudno da se ponaša.
Bio je nervozan, krio se po ćoškovima, odbijao hranu i stalno cvileo noću. Mislili smo da je bolestan pa smo ga odveli kod veterinara.
Posle pregleda veterinar me pitao:
„Da li je moguće da mu neko daje nešto osim njegove hrane?“
Rekao sam da ne verujem.
Onda mi je pokazao nalaze.
U organizmu psa pronađene su male količine sedativa.
Noge su mi se odsekle.
Veterinar je rekao da količina nije bila dovoljna da ga ubije, ali jeste da ga uspava i omami.
Odmah sam počeo da razmišljam ko je mogao da mu daje nešto.
I onda sam se setio komšije.
Te večeri sam otišao pravo kod njega.
Pokušao sam mirno da razgovaram.
Rekao sam šta je veterinar pronašao i pitao ga da li zna nešto o tome.
Prvo je ćutao.
A onda je rekao nešto zbog čega sam zanemeo:
„Nisam hteo da mu naudim.“
Pitao sam ga:
„O čemu pričaš?“
Spustio je glavu i rekao:
„Davao sam mu malo sedativa kad nisi kod kuće… da se ne dere i ne laje.“
Gledao sam čoveka kog sam smatrao prijateljem i nisam mogao da verujem šta slušam.
Ali tu nije bio kraj.
Posle nekoliko sekundi dodao je:
„I… da mogu mirno da uđem u tvoje dvorište.“
U tom trenutku mi je kroz glavu prošlo sve.
Svaki put kad mi je nešto nestalo iz garaže.
Kad sam mislio da sam zaboravio alat kod majstora.
Kad sam nalazio otvorenu kapiju i ubeđivao sebe da sam je možda ja ostavio.
Pas nije bio problem.
Pas mu je smetao samo zato što je čuvao kuću od njega.
