Kada je moj sin otišao u Nemačku, plakali smo i žena i ja. Govorio je da ide samo na dve ili tri godine, da zaradi nešto novca, napravi kuću i vrati se. Kao i većina mladih, mislio je da će tamo ostvariti sve što ovde nije mogao.
Te dve godine pretvorile su se u deset.
Dolazio je dva puta godišnje, za Božić i leti. Svaki put bi doneo pune kofere poklona, ali je ostajao sve kraće. Govorio je da nema odmora, da posao ne može da čeka. Mi smo ćutali. Bilo nam je važno samo da je živ i zdrav.
Za tih deset godina uspeo je da napravi veliku kuću na našem placu. Kupio je nov auto, pomagao nama kad god je trebalo i nikada se nije žalio da mu je teško. Svi u selu su govorili: “Blago vama, sin vam je uspeo.”
Pre nekoliko meseci nazvao me je i rekao:
“Tata, vraćam se zauvek.”
Pomislio sam da se šali.
Pitao sam ga šta se dogodilo. Da li je ostao bez posla? Da li ima dugove? Da li je bolestan?
Samo je rekao:
“Nisam ni bez posla, ni bolestan. Samo više ne mogu.”
Kada je došao kući, izgledao je deset godina starije nego što jeste. Seo je sa mnom u dvorište, sipali smo po jednu rakiju i dugo ćutali.
Onda mi je rekao nešto što nikada neću zaboraviti.
“Znaš, tata… tamo imam platu o kojoj ovde mnogi sanjaju. Ali već godinama živim između posla i stana. Ujutru posao, uveče stan. Vikendom operem veš, odem u kupovinu i spremam se za novu radnu nedelju. Prođe godina, a da nisam ni primetio.”
Pitao sam ga za prijatelje.
“Svako gleda svoj život. Nema onih razgovora ispred kuće, nema komšije da svrati na kafu, nema porodice za stolom. Ima novca, ali nema života.”
Priznao mi je da je nekoliko puta sedeo sam u stanu za slavu i plakao dok je preko telefona gledao kako smo svi zajedno kod kuće.
“Tada sam shvatio da više zarađujem nego što živim.”
Rekao sam mu da ovde plate nisu kao tamo i da će morati mnogo toga da promeni.
Nasmejao se.
“Znam. Ali prvi put posle deset godina želim da živim, a ne samo da radim.”
Danas radi ovde. Zarađuje manje nego u Nemačkoj, ali ga svako jutro vidim kako pije kafu sa nama u dvorištu. Vikendom ode na pecanje sa prijateljima, vodi decu kod babe i dede i ne propušta nijednu porodičnu slavu.
Nedavno me je pitao da li se kajem što se vratio.
Rekao sam mu:
“Sine, novac možeš ponovo da zaradiš. Godine sa porodicom niko ne može da ti vrati.”
Od tada više nikada nisam rekao da je neko uspeo samo zato što radi u inostranstvu. Nekad je najveći uspeh vratiti se tamo gde se osećaš kao kod kuće.
