Moj stric je sa 27 godina otišao u Austriju. Kao i mnogi iz našeg sela, rekao je da ide na nekoliko godina da zaradi novac. Na kraju je tamo proveo skoro tri decenije.
Nikada se nije oženio. Radio je na građevini, kasnije u jednoj fabrici, i živeo veoma skromno. Dok su drugi kupovali skupe automobile i trošili novac na luksuz, on je svaku ušteđevinu slao kući.
Zahvaljujući njemu, obnovljena je dedina kuća, kupljene su njive i još nekoliko placeva. Svi u porodici govorili su da će, kada jednog dana ode u penziju, uživati kao gospodin.
Kada je napunio godine za penziju, zaista se vratio.
Celo selo ga je dočekalo. Prvih nekoliko meseci nije prošao dan da neko nije svratio na kafu. Ljudi su ga zapitkivali kako je u Austriji, kolika mu je penzija i da li planira da proda neku zemlju.
Vrlo brzo sam primetio da ga neki rođaci obilaze češće nego ranije. Dolazili su sa raznim predlozima – neko je hteo da kupi plac “po rođačkoj ceni”, neko je predlagao da zajedno obrađuju zemlju, a bilo je i onih koji su otvoreno govorili da bi bilo šteta da sve ostane prazno kada njega više ne bude.
Stric je sve slušao, klimao glavom i nikome nije davao odgovor.
Jednog dana pozvao je celu porodicu na ručak.
Svi su mislili da će tada saopštiti kome ostavlja kuću, njive i placeve. Atmosfera za stolom bila je čudna. Niko to nije rekao naglas, ali se osećalo da svi očekuju istu stvar.
Kada smo završili ručak, izvadio je fasciklu sa papirima.
Rekao je:
“Trideset godina sam radio da steknem nešto. Nisam to radio da biste se jednog dana svađali oko moje imovine.”
Zastao je na trenutak, pa nastavio.
“Kuću ostavljam onome ko bude želeo da živi u njoj i da je održava. Ne onome kome treba još jedna nekretnina.”
Zatim je objasnio da će njive dati u dugoročni zakup mladom bračnom paru iz sela koji već godinama pokušava da pokrene poljoprivredno gazdinstvo, a nema svoju zemlju. Prihod od zakupa namenio je za održavanje kuće i svoje troškove.
Na kraju je rekao još nešto što je sve ućutkalo:
“A kada mene više ne bude, sve što ostane prodaće se, a novac će biti podeljen deci iz porodice koja budu studirala ili učila zanat. Neću da ostavim razlog za svađu, nego priliku nekome da napravi život.”
Nastao je muk.
Nekima se njegova odluka nije dopala. To se videlo po izrazima lica. Ali niko nije mogao da kaže da je bio nepravedan.
Prošlo je nekoliko godina od tada.
Mladi bračni par i dalje obrađuje njegovu zemlju, kuća je uređena i puna života, a stric svako jutro sedi ispred nje, pije kafu i kaže da je tek sada shvatio koliko malo čoveku zapravo treba da bude miran.
Danas, kada neko u selu pomene njegovo ime, više ne pričaju o tome koliko je novca zaradio u Austriji, već o tome koliko je mudro odlučio šta će sa onim što je stvarao celog života.
