Muž me je mesecima nagovarao da prodamo automobil koji sam kupila pre braka.
Govorio je da nam ne treba drugi auto i da ćemo novac pametnije iskoristiti.
Jednog dana pronašla sam oglas za prodaju mog automobila.
POSTAVIO GA JE BEZ MOG ZNANJA!
Kada sam ga pitala šta radi, samo je rekao:
„Veruj mi, morao sam.“
Te večeri pozvala me je nepoznata žena i pitala:
„DA LI VI ZNATE ZAŠTO VAŠ MUŽ TOLIKO ŽURI DA PRODA TAJ AUTO?“
A onda mi je ispričala nešto što on nije smeo da sazna…
U braku sa Aleksandrom bila sam skoro šest godina.
Imali smo sina od četiri godine i, barem sam ja tako mislila, sasvim normalan porodični život.
Nismo bili bogati, ali smo oboje radili, plaćali račune i uspevali da odvojimo nešto novca za more ili poneki vikend van grada.
Jedina stvar oko koje smo se poslednjih meseci stalno raspravljali bio je moj automobil.
Bila je to siva „opel astra“, stara petnaest godina.
Kupila sam je od svoje ušteđevine dok još nisam poznavala Aleksandra.
Nije bila ništa posebno, ali je bila moja.
Njome sam godinama išla na posao, vozila sina u vrtić i obilazila majku koja je živela u susednom gradu.
Aleksandar je imao noviji automobil.
Jednog dana, dok smo ručali, iznenada je rekao:
„Mislim da treba da prodamo tvoju astru.“
Pogledala sam ga.
„Zašto?“
„Šta će nam dva automobila? Samo plaćamo dve registracije, dva osiguranja, dva servisa.“
„Zato što oboje radimo i često idemo na različite strane.“
„Možeš ti moj da koristiš kada ti zatreba.“
Nisam pristala.
Mislila sam da će se tu razgovor završiti.
Ali nije.
Svakih nekoliko dana ponovo bi pokretao istu temu.
Jednom bi govorio da je automobil star.
Drugi put da troši previše goriva.
Treći put da ćemo dobiti sve manje novca ako budemo čekali.
Počelo je da me nervira.
„Aleksandre, rekla sam ti da ga ne prodajem.“
„Dobro, nemoj odmah da se ljutiš.“
A onda je jednog petka sve postalo mnogo ozbiljnije.
Sedela sam na poslu kada mi je koleginica poslala poruku.
„Je l’ ti prodaješ auto?“
Odgovorila sam da ne prodajem.
Poslala mi je link.
Otvorila sam ga.
Na poznatom sajtu za prodaju polovnih automobila stajala je moja astra.
Iste fotografije.
Iste tablice.
Ispod oglasa pisalo je:
„HITNO! CENA NIJE FIKSNA!“
Kao kontakt bio je naveden broj mog muža.
Nisam mogla da verujem.
Odmah sam ga pozvala.
„Aleksandre, šta je ovo?“
„Šta?“
„Zašto je moj automobil na oglasima?“
Nastala je tišina.
„Hteo sam samo da vidim koliko ljudi nude.“
„Bez mog znanja?“
„Pa nisam ga prodao.“
„Ali si ga oglasio!“
Uzdahnuo je.
„Molim te, nemoj sada da praviš problem. Veruj mi, morao sam.“
„Šta si morao?“
„Objasniću ti kod kuće.“
Prekinula sam vezu.
Te večeri smo se ozbiljno posvađali.
Tražila sam da odmah obriše oglas.
Rekao je da hoće.
Ali kada sam ga pitala zašto je toliko uporan, nije imao jasan odgovor.
„Treba nam novac“, rekao je na kraju.
„Za šta?“
„Za neke stvari.“
„Koje stvari?“
„Nemoj sve da me ispituješ.“
Tada sam prvi put pomislila da nešto
