Tri nedelje pred svadbu sin me je pozvao i rekao:
„MAMA, BOLJE JE DA NE DOLAZIŠ. NJENI RODITELJI NE ŽELE DA TE VIDE.“
Pitala sam ga šta sam im uradila.
Rekao je da im smeta što živim u malom stanu i radim na pijaci.
Nisam želela da mu pokvarim svadbu.
Ali dan pre venčanja na moja vrata pokucao je otac buduće snaje.
Bio je ozbiljan i rekao:
„Moramo da razgovaramo.“
Pomislila sam da je došao da me dodatno ponizi.
Međutim, kada sam mu rekla da me sin nije pozvao, čovek je ustao i izgovorio:
„GOSPOĐO, MI SMO MISLILI DA STE VI ODBILI DA DOĐETE!“
A onda mi je pokazao poruke koje je dobijao od mog sina…
Zovem se Vesna, imam pedeset osam godina i već skoro trideset godina radim na pijaci.
Prodajem voće, povrće i domaće proizvode.
Zimi mi se ruke smrzavaju, leti stojim na vrućini, a svakog jutra ustajem pre pet sati.
Nije to posao o kojem sam maštala kao devojka.
Ali od tog posla sam odškolovala svog jedinog sina.
Moj muž je preminuo kada je Stefan imao svega devet godina.
Ostala sam sama sa detetom, kreditom i malim stanom koji smo tek počeli da otplaćujemo.
Nisam imala vremena da razmišljam o tome koliko mi je teško.
Morala sam da radim.
Stefan je bio dobro dete.
Odličan učenik, vredan, pristojan.
Kada je upisao fakultet u Beogradu, plakala sam od sreće.
Sećam se dana kada je dobio diplomu.
Zagrlio me je ispred fakulteta i rekao:
„Mama, jednog dana više nećeš morati da ustaješ u četiri ujutru.“
Taj trenutak nikada nisam zaboravila.
Ali kako su godine prolazile, moj sin se menjao.
Zaposlio se u velikoj firmi, počeo lepo da zarađuje i upoznao devojku po imenu Anja.
Bila je iz imućnije porodice.
Njen otac imao je građevinsku firmu, a majka privatnu
