Imali smo oboje po 22 godine. Svađali smo se u parku kao da smo deca. Deranje, prebacivanje, ružne reči – ništa nam nije bilo sveto tog dana. Bilo je ljudi okolo, ali nas nije bilo briga. Ona je plakala, ja sam vikao. Bilo je ružno.
I onda je, niotkuda, prišao jedan stariji čovek. Izgledao je čudno, ali ne strašno. Seo je pored nas na klupu i samo rekao:
„Znate, svaka ljubav vredi borbe – ali ne ovakve. Hoćete da vam nešto ispričam?“
Nismo rekli ni da, ni ne. Samo smo ćutali, iznenađeni. A on je krenuo da priča o svojoj ženi koju je izgubio pre 10 godina. O tome kako su se svađali baš zbog gluposti, i kako bi sada dao sve da joj opet kaže „oprosti“. Njegove reči su bile jednostavne, ali su nas pogodile direktno u srce. Posle desetak minuta ustao je i otišao uz kratko: „Ne rasipajte ono što drugi čitav život traže.“
Mi smo ostali da sedimo u tišini, stidljivi, spuštenih pogleda. Nismo odmah rekli ništa – ali smo se pomirili.
A onda, par dana kasnije, dok smo sedeli kod njenih kući, ona uzme neki stari porodični album da mi pokaže slike iz detinjstva. Listamo, i odjednom – šok. Na slici njenog pokojnog dede – isti čovek koji nam je prišao u parku. Pokažem joj, a ona zanemi.
I dan-danas ne znamo kako je to moguće. Možda je neko samo ličio. Možda i nije.
Ali od tog dana, više nikad nismo zaboravili tu lekciju.
