Imam 48 godina i do pre nekoliko meseci verovao sam da porodica mora da ostane zajedno, bez obzira na sve.
Danas više nisam siguran u to.
Moj otac preminuo je u 76. godini, posle duge i teške bolesti.
Poslednje dve godine gotovo svakodnevno sam ga obilazio.
Kupovao sam lekove, vodio ga kod lekara, plaćao račune i pomagao mu oko kuće.
Moj mlađi brat Nenad živeo je samo petnaest kilometara dalje, ali je retko dolazio.
Uvek je imao neki izgovor.
„Radim, brate.“
„Nemam vremena.“
„Doći ću sledeće nedelje.“
A otac ga je stalno čekao.
Često me je pitao:
„Je li ti se javljao Nenad?“
Nisam imao srca da mu kažem koliko ga brat zapravo izbegava.
Kada je otac preminuo, ja sam organizovao sahranu.
Platio sam pogrebne usluge, sanduk, prevoz i sve ostalo.
Nenad se pojavio tek na dan sahrane.
Plakao je pred rodbinom i govorio koliko mu otac nedostaje.
Nisam želeo da pravim problem.
Ipak nam je bio otac.
Tri dana kasnije brat me je pozvao.
„Moramo da se vidimo.“
Pomislio sam da želi da razgovaramo o ostavini.
Došao je kod mene, seo za sto i odmah rekao:
„Duguješ mi 2.800 evra.“
Pogledao sam ga zbunjeno.
„Molim?“
„Dve hiljade osamsto evra. To je moj deo troškova oko oca.“
Nisam mogao da verujem.
„Kakvih troškova, Nenade? Pa ja sam sve plaćao!“
Iz torbe je izvadio staru svesku.
„Evo, sve sam zapisivao.“
Otvorio ju je i počeo da čita.
„Popravka krova — 600 evra. Drva — 450. Registracija očevog auta — 300. Pozajmica za lekove — 250…“
Gledao sam ga u neverici.
„Čekaj, pa krov smo popravljali pre šest godina!“
„Jesmo. Ali ja sam dao novac.“
„Dao si 600 evra jer ti je otac poklonio automobil koji je tada vredeo pet hiljada!“
Brat je odmahnuo rukom.
„To nema veze jedno s drugim.“
Nastavio je da nabraja.
Na kraju je podvukao iznos od 5.600 evra.
„Pola je tvoje. Dakle, 2.800.“
Osetio sam kako mi krv udara u glavu.
„Nenade, ja sam poslednje dve godine potrošio mnogo više. Nikada nisam zapisivao koliko košta svaki odlazak kod lekara.“
„To je bila tvoja odluka“, odgovorio je hladno.
Ta rečenica me je zabolela više od svega.
Ustao sam da mu kažem da izađe, ali mi je pogled pao na poslednju stranicu sveske.
Tamo je bio očev rukopis.
Prepoznao bih ga među hiljadu drugih.
Pisalo je:
„Nenadu sam 12. marta dao 8.000 evra od svoje ušteđevine. Rekao je da će vratiti do kraja godine. Novac nije vratio.“
Ispod je stajao očev potpis.
Pogledao sam brata.
„Šta je ovo?“
Nenad je pokušao da zatvori svesku.
Ali već sam pročitao.
„Uzeo si osam hiljada evra od oca?“
„To je bilo davno.“
„A sada od mene tražiš još 2.800?“
Ćutao je.
„Zašto mi otac nikada nije rekao?“
Brat je slegnuo ramenima.
„Verovatno nije hteo da nas posvađa.“
Tada sam shvatio zašto je otac poslednjih godina stalno govorio da nema ušteđevinu.
Novac koji je čuvao za starost dao je mom bratu.
A ja sam plaćao njegove lekove i račune, ne znajući ništa o tome.
„Nenade, jesi li mu ikada vratio makar jedan evro?“
„Nisam imao od čega.“
„Ali si prošle godine kupio novi automobil!“
„To je druga stvar.“
Nisam više mogao da slušam.
„Uzmi svoju svesku i izađi.“
Brat je ustao.
„Znači, nećeš da mi platiš?“
„Neću. A ako misliš da ti nešto zakonski dugujem, rešićemo to uz dokumentaciju i pravni savet.“
Otišao je ljut.
Mislio sam da će se sve tu završiti.
Ali nedelju dana kasnije pozvala me je tetka.
„Sine, Nenad priča po familiji da si ga prevario za očev novac.“
Nisam mogao da verujem.
Čovek koji je od oca pozajmio 8.000 evra sada je mene predstavljao kao lopova.
Na prvom porodičnom okupljanju pokazao sam tetki kopiju očeve beleške koju sam sačuvao.
Nisam želeo svađu, samo da prestanu neistine.
Nekoliko rođaka kasnije mi je reklo da im je otac još ranije pominjao pozajmicu.
Nenad je prestao da me zove.
Nismo razgovarali ni na ostavinskoj raspravi, gde smo pitanja imovine prepustili nadležnima.
Danas, šest meseci posle očeve smrti, najviše me boli jedna stvar.
Otac je do poslednjeg dana verovao da će nas dvojica ostati složni.
A moj brat je samo tri dana nakon sahrane došao da naplati svaki evro koji je ikada potrošio na njega.
BRAT MI JE TRAŽIO 2.800 EVRA ZA TROŠKOVE OKO OCA, A ONDA SAM OTKRIO DA JE OD NJEGA UZEO 8.000 EVRA KOJE NIKADA NIJE VRATIO. DOK SAM JA BRINUO O BOLESNOM OCU, ON JE VODIO EVIDENCIJU KOLIKO MOŽE DA NAPLATI POSLE NJEGOVE SMRTI!
A ŠTA BISTE VI URADILI NA MOM MESTU — DA LI BISTE BRATU OPROSTILI ILI BISTE ZAUVEK PREKINULI KONTAKT SA NJIM?
