Vraćala sam se sama sa rođendana jedne prijateljice.
Bilo je kasno, skoro ponoć, i nisam želela da pešačim do kuće. Na taksi stajalištu stajao je samo jedan automobil.
Vozač je delovao sasvim normalno.
Stariji čovek, uredan, ljubazan.
Ušla sam i dala adresu.
Krenuli smo.
Prvih desetak minuta pričali smo o vremenu, gužvi u gradu i nekim beznačajnim stvarima.
Ništa nije delovalo čudno.
A onda me je odjednom pogledao kroz retrovizor i postavio pitanje zbog kog mi se krv sledila.
„Jel ti baka još živi sama u onoj žutoj kući?“
U trenutku sam se ukočila.
Nisam ga poznavala.
Nikada ga ranije nisam videla.
A najmanje sam mu pričala o svojoj baki.
Pitala sam ga kako zna za nju.
Nekoliko sekundi nije odgovorio.
Samo je nastavio da vozi.
Onda se blago nasmejao i rekao:
„Znači još je tamo.“
Srce mi je tuklo kao ludo.
Ponovo sam ga pitala ko je.
Tada je usporio automobil i rekao:
„Reci baki da je pozdravio čovek kog je prijavila policiji pre skoro 30 godina.“
U tom trenutku nisam znala da li da vrištim ili da iskočim iz auta.
Setila sam se priče koju mi je baka jednom davno ispričala.
Dok je radila u prodavnici, prijavila je čoveka koji je godinama krao robu i novac.
Završio je u zatvoru.
Nikada više nije pričala o tome.
Vozač je ponovo pogledao u retrovizor.
A onda rekao:
„Tražio sam je dugo.“
Ruke su mi se tresle.
Na sreću, baš tada smo ulazili u prometniji deo grada.
Na prvom semaforu otvorila sam vrata, istrčala napolje i potrčala prema grupi ljudi na autobuskom stajalištu.
Kada sam se okrenula, taksi je već nestajao niz ulicu.
Sutradan sam otišla kod bake.
Kada sam joj ispričala šta se dogodilo, pobelela je.
A onda izgovorila rečenicu koju nikada neću zaboraviti:
„Mislila sam da me je zaboravio.“
