Ujak je skoro 30 godina živeo i radio u Nemačkoj. Retko je dolazio u Srbiju, možda jednom godišnje, ali je uvek važio za najbogatijeg u porodici. Imao je kuću na moru u Crnoj Gori, stan u Minhenu i ozbiljan novac.
Imao je i dvoje dece.
Zato niko nije ni pomišljao da bi bilo šta moglo da pripadne meni.
Bio sam mu sestrić. Ništa više od toga.
Istina, dok su njegova deca godinama izbegavala da ga obilaze, ja sam ga posećivao kad god dođe. Vozio ga po lekarima, pomagao oko papira, sedeo sa njim po kafanama i slušao iste priče po deset puta.
Nikad to nisam radio zbog novca.
Iskreno, nisam ni verovao da ima toliko koliko se pričalo.
Pre nekoliko meseci ujak je umro.
Na sahrani su njegova deca jedva i pričala sa mnom. Već su se ponašali kao da dele imovinu.
Nedelju dana kasnije svi smo završili kod notara.
Sedeli smo u tišini dok je čovek čitao testament.
Stan u Minhenu njegovom sinu.
Novac ćerki.
A onda je notar zastao i rekao:
„Kuća na moru ostavlja se mom sestriću.“
U prostoriji je nastao muk.
Njegov sin je odmah skočio i počeo da viče kako je to nemoguće, da sam manipulisao starim čovekom i da će sve osporiti na sudu.
Ja sam sedeo potpuno zbunjen.
Nisam ni znao šta da kažem.
A onda mi je notar pružio kovertu koju je ujak ostavio samo za mene.
Otvorio sam je drhtavim rukama.
Unutra je bilo kratko pismo.
Pisalo je:
„Deca su me posećivala samo kad im trebaju pare. Ti si dolazio i kada nisam imao šta da ti dam.“
Posle toga više niko ništa nije rekao.
A ja sam prvi put u životu shvatio koliko čoveka može da zaboli kad vidi da ga rođena deca gledaju samo kroz nasledstvo.
