Pre 20 godina prodao sam bratu svoj deo imovine na selu. Bila je to stara kuća, oko 2 hektara zemlje i voćnjak koji smo nasledili od dede. Isplatio me je tada 15.000 evra. Za ono vreme to nisu bile male pare. Mnogi su mi govorili da sam lud što prodajem dedovinu, ali ja sam imao neku svoju računicu.
Sav novac sam uložio u zlato. Sećam se da su mi se tada svi smejali. Govorili su: „Kakvo zlato? Kupi stan, auto, pokreni nešto.“ Ali nisam ih slušao. Kupio sam zlato i ostavio ga sa strane.
Brat je ostao na selu. Godinama je radio, ulagao u kuću, sređivao imanje, menjao ogradu, obrađivao zemlju. Ja sam otišao svojim putem i iskreno – više nikad nisam razmišljao o toj prodaji.
Vreme je prolazilo.
Poslednjih godina kroz naš kraj prošao je novi put. Ljudi su počeli da kupuju placeve, investitori da obilaze sela, a cene su poludele. Danas mi kažu da ono što sam prodao vredi najmanje 120.000 evra.
Ali ni zlato nije ostalo isto.
Onih mojih 15.000 evra koje sam uložio danas vrede oko 100.000 evra.
Pre nekoliko dana brat me pozvao na kafu.
Mislio sam da želi da se vidimo posle dugo vremena. Sedeli smo možda deset minuta kad je odjednom rekao:
„Znaš… mnogo sam razmišljao ovih dana.“
Pitao sam ga: „O čemu?“
Kaže:
„O onoj zemlji.“
Odmah sam znao na šta misli.
Nastavio je:
„Tada sam od tebe kupio tvoj deo. Ti si uzeo pare i kupio zlato. Danas i zemlja i zlato vrede bogatstvo.“
Nasmejao sam se i rekao: „Pa dobro, i?“
A onda me pogledao pravo u oči i rekao:
„Daj ti meni to zlato koje si kupio od tih para, a ja tebi vraćam imovinu. Da bude pošteno.“
Pomislio sam da se šali.
Nije.
Sedeo je ozbiljan i čekao odgovor.
Ja sam ga samo gledao i razmišljao kako ljudi retko pričaju o poštenju dok misle da su bolje prošli. Poštenje im nekako padne na pamet tek kad vide da si možda prošao bolje od njih.
