Sedimo jedno veče, mrtva tišina. Sve nam je nekako postalo navika – doručak, posao, ručak, TV, spavanje. Nema više strasti, uzbuđenja, smeha. I meni padne suluda ideja – hajde da mu se našalim, da mu predložim nešto što će ga šokirati.
Kažem mu, potpuno ozbiljno:
„Znaš šta, razmišljala sam… možda bi trojka probudila stvari među nama. Monotonija nas jede, a to bi moglo sve da začini.“
Očekujem da prasne u smeh ili da mi kaže: „Ma šta ti je, jesi normalna?“
Ali ne. On me gleda, ćuti par sekundi… i onda kaže:
„Znaš, i ja sam o tome razmišljao. Čak sam pitao jednu osobu, i pristala je.“
U tom momentu srce mi stane. Pitam ga:
„Ko?“
A on kaže – „Tvoja kuma.“
Mislila sam da me neko zeza. Da sam u skrivenoj kameri. U glavi mi samo odzvanja: Moja kuma?!
Odmah je zovem. Pitam je direktno. Ona se smeje, kao:
„Ma daj, pa to je bila šala… malo zezanja, nisam mislila ozbiljno.“
Ali ja više nisam znala ni šta je šala, ni šta je istina.
Počela sam da vrtim film – svaki njihov pogled, svaku foru, svaku poruku.
Je l’ moguće da su ozbiljno o tome pričali… bez mene?
Sad ne znam ni kome da verujem, ni kako da se ponašam.
Zeznula sam se sama – krenula sam da se šalim, a sad me pojela sopstvena igra.
Ne mogu da ga gledam isto. Niti nju.
