Danas imam 38 godina i postoji nešto iz moje mladosti zbog čega me je i danas sramota. Kada sam imala petnaest godina, važila sam za jednu od najpopularnijih devojaka u školi. Roditelji su mi dobro zarađivali, nosila sam skupu garderobu i družila se sa devojčicama koje su mislile da su bolje od drugih. Bila sam razmažena i surova prema svakome ko se nije uklapao u naše društvo.
U našem razredu bio je dečak po imenu Nikola. Živeo je samo sa majkom, koja je čistila tuđe kuće. Nosio je staru odeću, retko izlazio sa društvom i uvek sedeo u poslednjoj klupi. Bio je odličan učenik, ali su ga mnogi zadirkivali zbog siromaštva. Jednog dana saznala sam da je zaljubljen u mene.
Umesto da se ponašam normalno, sa drugaricama sam smislila okrutnu šalu. Počela sam da mu šaljem poruke i govorim da mi se sviđa. Nikola je bio presrećan. Donosio mi je čokoladice, pomagao oko domaćih zadataka i jednom mi poklonio malu narukvicu koju je kupio od novca koji je mesecima štedeo.
Dogovorile smo se da ga pozovem da se nađemo ispred škole i da mu kažem kako želim da budemo zajedno. Kada je došao sa buketom cveća, pred desetak učenika sam počela da se smejem. Rekla sam mu da nikada ne bih bila sa nekim poput njega i da je sve bila opklada.
Nikola je stajao nepomično. Spustio je cveće na klupu i tiho me pitao: „Zašto si mi to uradila? Ja sam stvarno mislio da ti je stalo.“ Nisam odgovorila. Samo sam nastavila da se smejem sa drugaricama. Nekoliko nedelja kasnije njegova majka se preselila u drugi grad i više ga nikada nisam videla.
Godine su prolazile. Završila sam školu, udala se i dobila ćerku. Međutim, brak mi se raspao, a firma u kojoj sam radila zatvorena je. Ostala sam bez posla, sa kreditom i detetom koje je trebalo izdržavati. Mesecima sam slala prijave za zaposlenje, ali bez uspeha.
Jednog dana pozvali su me na razgovor u uspešnu privatnu firmu. Kada sam ušla u kancelariju direktora, ugledala sam muškarca kojeg sam odmah prepoznala. Bio je to Nikola. Više nije ličio na povučenog dečaka iz poslednje klupe. Bio je ozbiljan, samouveren čovek.
Pogledao me je i rekao: „Zdravo, Milice. Dugo se nismo videli.“ Osetila sam kako mi lice gori od stida. Nisam znala da li da sednem ili pobegnem. Pitala sam ga da li se seća onoga što sam mu uradila. Odgovorio je: „Takve stvari čovek teško zaboravlja.“
Počela sam da plačem i izvinjavam se. Rekla sam mu da sam bila nezrela i okrutna, ali da me to ne opravdava. Nikola me je saslušao, a onda izgovorio nešto što me je pogodilo više od bilo kakve uvrede.
„Znaš, tog dana sam pomislio da nikada neću vredeti dovoljno. Trebale su mi godine da shvatim da problem nije bio u meni.“
Spustila sam pogled. Očekivala sam da će me izbaciti iz kancelarije, ali on je mirno nastavio razgovor. Rekao je da će odluku o zaposlenju doneti na osnovu mojih sposobnosti, kao i za ostale kandidate.
Nedelju dana kasnije dobila sam posao. Nikola mi nikada nije spomenuo prošlost pred kolegama. Jednom sam ga pitala zašto mi je pružio priliku. Rekao je: „Zato što ne želim da postanem osoba koja drugima nanosi bol samo zato što je nekada i sama bila povređena.“
Danas radim u njegovoj firmi i trudim se da svoju ćerku naučim nečemu što ja u njenim godinama nisam znala — da ničije siromaštvo, izgled ili osećanja nisu razlog za podsmeh.
