Imam 46 godina i potičem iz porodice koja je nekada važila za jednu od najbogatijih u našem kraju. Moj pradeda Radovan držao je veliki otkup žita, imao nekoliko magacina, stoku i mnogo zemlje. Stariji ljudi su pričali da je bio sposoban trgovac, ali su uvek dodavali da se nije obogatio poštenim radom. Kao dete nisam razumeo šta to znači, sve dok nisam pronašao njegovu staru trgovačku knjigu.
Pradeda je tokom četrdesetih godina prošlog veka otkupljivao pšenicu i kukuruz od siromašnih seljaka. Ljudi su mu donosili poslednje džakove žita kako bi zaradili nešto novca za porodicu. Međutim, njegova vaga bila je nameštena. Kada bi seljak doneo sto kilograma, vaga bi pokazivala znatno manje. Razliku je pradeda zadržavao i kasnije prodavao po punoj ceni.
Jedna starica iz sela govorila mi je da je njen otac jednom molio Radovana da ponovo izmeri žito jer je znao koliko je doneo. Pradeda ga je oterao i rekao da može da nosi džakove nazad ako mu se ne sviđa. Čovek je morao da pristane jer kod kuće nije imao čime da prehrani petoro dece.
Od tog novca pradeda je kupovao zemlju i gradio kuće. Međutim, posle njegove smrti porodica je polako počela da gubi bogatstvo. Deda je prodao pola imanja zbog dugova, otac je izgubio posao i ostatak zemlje, a ja sam pre nekoliko godina morao da zatvorim svoju malu firmu. U selu su govorili da nas prati nesreća zbog onoga što je pradeda radio.
Nikada nisam verovao u porodične kletve, ali sam se često pitao kako je moguće da tri generacije nisu uspele da sačuvaju ono što je jedan čovek stekao. Odgovor sam počeo da tražim kada sam sređivao staru kuću i pronašao drvenu kutiju sakrivenu ispod tavanskih dasaka.
Unutra su bile požutele sveske sa imenima seljaka, količinama žita i novcem koji im je isplaćivan. Na nekoliko stranica pradeda je svojom rukom zapisivao razlike između stvarne i obračunate težine. Tek tada sam shvatio da priče nisu bile preterivanje.
Posebno me je pogodilo ime jednog čoveka, Petra Jovanovića. Pored njega je stajala beleška da mu je tokom nekoliko godina zakinuta velika količina pšenice. Ispostavilo se da je Petar bio pradeda mog komšije Milutina, čoveka koji danas živi u trošnoj kući samo tri broja od moje.
Otišao sam kod Milutina i pokazao mu svesku. Dugo je gledao u požutele stranice, a onda rekao: „Moj deda je celog života pričao da ga je tvoj pradeda uništio. Niko mu nije verovao jer nije imao dokaze.“
Osetio sam veliki stid, iako nisam bio odgovoran za postupke čoveka kojeg nikada nisam upoznao. Ponudio sam Milutinu da mu pomognem da popravi krov i ogradu. U početku nije želeo ništa da prihvati, ali sam mu objasnio da ne pokušavam da kupim oproštaj, već da učinim nešto dobro.
Zajedno sa sinom pomogao sam mu da sredi kuću. Nismo imali mnogo novca, ali smo radili vikendima dok nismo završili. Kada smo poslednjeg dana seli da popijemo kafu, Milutin mi je rekao: „Ti nisi kriv za svog pradedu. Važno je kakav si ti čovek.“
Te reči nikada neću zaboraviti. Danas znam da naše finansijske nevolje nisu dokaz nikakve kletve. Ali znam i da bogatstvo stečeno nepoštenjem može ostaviti posledice koje porodice osećaju generacijama.
