Imam 62 godine i dugo sam verovao da je najvažnije u životu snaći se i zaraditi novac. Pre više od dvadeset godina otvorio sam mali kiosk preko puta osnovne škole. Prodavao sam peciva, sokove, slatkiše i školski pribor. Posao je išao odlično jer su deca svakog odmora dolazila kod mene. Međutim, ono što niko nije znao jeste da sam godinama koristio njihovu naivnost kako bih zaradio više.
Kada bi dete donelo veću novčanicu, često bih mu vratio manje kusura. Nekima sam naplaćivao proizvode skuplje nego što su koštali, a onima koji bi se pobunili govorio sam da su pogrešno izračunali. Posebno sam koristio to što su mlađi učenici verovali svemu što im kažem. Mislio sam da nekoliko dinara nikome neće nedostajati.
Od tih sitnih prevara godinama se skupljao ozbiljan novac. Kupio sam polovan automobil, sredio kuću i ponosno pričao kako sam sve stekao poštenim radom. Supruga me je ponekad upozoravala da budem pravedniji prema deci, ali sam joj odgovarao da se ne meša u posao.
Jednog dana u kiosk je došao dečak po imenu Nikola. Imao je možda devet godina, nosio staru jaknu i iznošene patike. Kupio je kiflu i pružio mi novčanicu. Vratio sam mu manje kusura, kao i mnogo puta ranije. Međutim, dečak je počeo da plače i rekao da mu je majka dala tačno toliko novca da kupi užinu i za mlađu sestru.
Umesto da mu vratim ono što sam uzeo, naljutio sam se i oterao ga iz kioska. Sećam se da je stajao ispred vrata i kroz suze govorio: „Čiko, mama nema više para.“ Nisam se obazirao. Danas me te reči progone više nego bilo šta drugo.
Godine su prolazile, a moj posao je počeo da propada kada se u blizini otvorio veliki market. Ubrzo sam morao da zatvorim kiosk. Nedugo zatim supruga se ozbiljno razbolela, a troškovi lečenja i svakodnevnog života potrošili su našu ušteđevinu. Sin je ostao bez posla, pa smo svi živeli od moje male penzije. Prvi put sam osetio kako izgleda kada nemaš dovoljno novca ni za osnovne potrebe.
Jednog jutra pojavio se mladić u odelu. Predstavio se kao Nikola i pitao da li ga se sećam. Nisam ga prepoznao dok nije izvadio staru novčanicu koju je, kako je rekao, godinama čuvao kao podsetnik na detinjstvo.
„Vi ste čovek koji mi je jednog dana uzeo novac za sestrinu užinu“, rekao je mirno. Osetio sam strašan stid. Nikola mi je objasnio da danas vodi uspešnu firmu i da je došao jer je čuo da teško živim.
Pomislio sam da želi da mi se osveti, ali me je iznenadio. Rekao je da njegova firma finansira obroke za decu iz siromašnih porodica i da želi da me pozove da volontiram u toj akciji. „Ne radim ovo zbog vas, nego zbog dece koja danas prolaze kroz ono kroz šta smo moja sestra i ja prolazili“, rekao je.
Tog trenutka nisam mogao da zadržim suze. Izvinio sam mu se za ono što sam uradio, iako sam znao da jedno izvinjenje ne može izbrisati godine nepoštenja. Prihvatio sam njegov poziv i počeo da pomažem u podeli obroka. Prvi put sam radio nešto za decu, a da nisam očekivao novac zauzvrat.
Danas često razmišljam o svemu što sam radio. Nisam izgubio imovinu zato što me je neko kaznio, ali me je sopstvena nevolja naterala da razumem koliko sam druge povređivao. Najviše me boli što sam se bogatio na deci čiji su roditelji jedva sastavljali kraj s krajem.
