Direktor škole pozvao me je usred radnog vremena i rekao da odmah dođem zbog sina. Kada sam stigla, očekivala sam najgore – a onda sam shvatila da moj sin uopšte nije razlog zbog kojeg me je pozvao.
Sama odgajam sina koji ide u sedmi razred.
Nije problematično dete.
Ocene su mu dobre, nikada nije bežao sa časova i za sedam godina škole možda su me dva puta zvali zbog nekog sitnog problema.
Zato sam se potpuno uspaničila kada mi je jednog utorka oko podne zazvonio telefon.
„Dobar dan, ovde direktor škole.“
Odmah sam ustala sa stolice.
„Je li sve u redu sa Stefanom?“
Napravio je kratku pauzu.
„Bilo bi najbolje da dođete do škole.“
„Šta se dogodilo?“
„Nije za telefonom. Dođite kada budete mogli.“
„Je li povređen?“
„Nije, nije. Ne brinite.“
Kako da ne brinem?
Rekla sam šefu da moram hitno da izađem i za desetak minuta već sam bila u automobilu.
Usput sam razmišljala šta je mogao da uradi.
Da li se potukao?
Da li je nešto slomio?
Da li je napravio problem sa nastavnikom?
Kada sam stigla, sekretarica me je odmah poslala u direktorovu kancelariju.
Pokucala sam.
„Uđite.“
Direktor je sedeo sam.
Mog sina nije bilo.
Nije bilo ni razrednog starešine, pedagoga, psihologa.
Nikoga.
„Gde je Stefan?“, pitala sam.
„Na času.“
„Kako na času? Rekli ste mi da odmah dođem zbog njega.“
„Sedite prvo.“
Već sam počela da se nerviram.
„Neću da sednem dok mi ne kažete šta se dogodilo.“
Direktor je ustao.
„Nije se dogodilo ništa strašno.“
„Pa zašto sam onda ostavila posao i došla ovde?“
Tada je počeo da se ponaša čudno.
Nameštao je papire po stolu, pogledao kroz prozor, pa mene.
„Zapravo sam želeo nešto da vas pitam.“
„U vezi sa Stefanom?“
„Ne baš.“
Gledala sam ga nekoliko sekundi.
„Kako mislite – ne baš?“
Tada je čovek koji vodi školu mog deteta, zbog kojeg sam izašla sa posla misleći da mi je sin napravio ozbiljan problem, rekao:
„Da li biste nekada otišli sa mnom na kafu?“
Mislila sam da nisam dobro čula.
„Molim?“
Pocrveneo je.
„Na kafu. Van škole, naravno.“
Samo sam ga gledala.
„Vi ste mene pozvali sa posla zbog ovoga?“
„Nisam znao kako drugačije da vas pitam.“
„Imate moj broj.“
„Pa… bilo mi je glupo da vas privatno zovem.“
„A nije vam bilo glupo da mi kažete da dođem u školu zbog sina?“
Tu je shvatio da njegova ideja možda i nije bila toliko dobra.
Počeo je da se izvinjava.
Rekao je da me nekoliko puta video na roditeljskim sastancima i školskim priredbama.
Da sam mu se dopala.
Da je čuo da nisam udata.
I da već nekoliko nedelja pokušava da smisli kako da mi priđe.
„Pa ste odlučili da me preplašite?“
„Kada tako kažete, zvuči stvarno loše.“
„Zato što jeste loše.“
Ustala sam.
Bila sam spremna da izađem.
A onda su se vrata otvorila.
Na njima je stajao moj sin.
„Mama?“
Pogledao je mene.
Pa direktora.
„Šta ti radiš ovde?“
„I ja se isto pitam.“
Direktor je izgledao kao da bi najradije nestao ispod stola.
Sin je pitao:
„Jesam nešto uradio?“
„Nisi.“
„Dobio sam peticu iz geografije.“
„Znam, nije zbog toga.“
„Pa zašto si onda došla?“
Pogledala sam direktora.
On mene.
„Direktor je želeo nešto da me pita.“
Moj sin se okrenuo prema njemu.
„Šta?“
Direktor je promucao:
„Ništa vezano za školu.“
Sin je nekoliko sekundi ćutao.
Onda je pogledao mene i odjednom mu se pojavio osmeh.
„Čekaj…“
„Stefane, idi na čas.“
„Direktore, je l’ vi to muvate moju mamu?“
Mislila sam da ću propasti u zemlju.
Direktor je potpuno pocrveneo.
„Na čas, Stefane.“
Sin je izašao iz kancelarije smejući se.
Znala sam da će do velikog odmora verovatno pola škole znati šta se dogodilo.
Krenula sam prema vratima.
Direktor je još jednom rekao:
„Izvinite. Stvarno nisam trebalo ovako.“
Okrenula sam se.
„Niste.“
„Znači, kafa otpada?“
Morala sam da se nasmejem.
Čovek je barem imao hrabrosti da pita još jednom.
„Danas definitivno.“
„A neki drugi dan?“
Pogledala sam ga.
„Ako ikada ponovo budete želeli da pozovete jednu ženu na kafu, pokušajte ovako: ‘Da li biste želeli da odemo na kafu?’“
Nasmejao se.
„Zapisujem.“
Otišla sam.
Mislila sam da je tu kraj.
Nije bio.
Sledećeg dana sin je došao iz škole i bacio ranac na stolicu.
„Mama, direktor ti je nešto poslao.“
Izvadio je mali papirić.
Na njemu je bio broj telefona i jedna rečenica:
„Ovoga puta bez hitnog roditeljskog sastanka.“
Počela sam da se smejem.
„I?“, pitao je sin.
„Šta i?“
„Hoćeš li ga zvati?“
„Gledaj svoja posla.“
„Znači hoćeš.“
Nisam ga pozvala tog dana.
Ni sledećeg.
Ali nekoliko dana kasnije jesam.
Otišli smo na kafu.
Prvo što sam mu rekla bilo je:
„Ako telefon zazvoni i kažete mi da je nešto sa Stefanom, odlazim istog trenutka.“
Nasmejao se.
„Obećavam da od sada odvajam posao od privatnog života.“
Kafa je trajala skoro tri sata.
A moj sin?
Kada sam se vratila kući, sedeo je u dnevnoj sobi i čekao me.
Pogledao je na sat.
„Tri sata?“
„Stefane…“
Nasmejao se.
„Samo pitam. Da znam kakav će mi biti prosek kod direktora ove godine.“
Bacila sam jastuk na njega.
I danas, kada se setim tog telefonskog poziva, prvo se iznerviram, a onda počnem da se smejem.
Jer sam tog dana izletela sa posla ubeđena da je moj sin napravio najveći problem u svom školovanju.
Ispostavilo se da jedini koji je napravio problem – bio je direktor.
