Moj sin je imao 19 godina kada mi je saopštio da napušta fakultet.
Bio je dobar student, upisao smer koji je želeo i delovalo je da mu sve ide kako treba. Zato sam mislio da se šali kada je jedne večeri seo za sto i rekao:
„Tata, neću više da studiram.“
Pitao sam ga zašto.
Ćutao je nekoliko sekundi, a onda rekao:
„Zaljubio sam se.“
Nasmejao sam se i rekao da to nije razlog da baca budućnost.
A onda je dodao:
„Ona ima 42 godine.“
U tom trenutku sam mislio da nisam dobro čuo.
Moja žena je samo spustila viljušku i gledala ga.
Pokušali smo mirno da razgovaramo, ali on je bio potpuno siguran u sebe.
Govorio je da je voli, da ga razume bolje od bilo koga i da želi da započne novi život sa njom.
Bio sam uveren da je to samo prolazna zaljubljenost koja će trajati nekoliko meseci.
Ali nije.
Posle nekoliko nedelja rekao je da želi da je upoznamo.
Pristao sam samo da bih dokazao koliko greši.
Kada je došla kod nas, ostao sam bez reči.
Nije izgledala kao neko ko iskorišćava mladog momka. Bila je pristojna, obrazovana, smirena i veoma inteligentna.
Ali problem nije bio u tome.
Problem je bio što sam je poznavao.
I ona je mene prepoznala istog trenutka.
U kući je na nekoliko sekundi nastala potpuna tišina.
Moj sin nije primećivao ništa.
A onda je ona tiho rekla:
„Nisam znala da je on vaš sin.“
Osetio sam kako mi se stomak okreće.
Jer pre više od 20 godina ta žena nije bila samo neko koga poznajem.
Bila je moja prva velika ljubav.
Žena koju sam planirao da oženim.
Žena zbog koje sam jednom davno mislio da mi je život završen kada me je ostavila.
Moj sin nije imao pojma.
Gledao nas je zbunjeno i pitao:
„Čekajte… vi se poznajete?“
A ja sam tada shvatio da problem nisu njene godine.
Problem je bio to što je moj sin bio zaljubljen u ženu koju ja nikada nisam uspeo da prebolim.
