Nemački kancelar Fridrih Merc pokušava da politički zaustavi pad sopstvenog rejtinga sve glasnijim porukama o Ukrajini, Iranu i odnosima sa SAD, ali se iza tog nastupa, prema oceni političkog analitičara Jevgenije Pimenove, krije najteža pozicija u kojoj se jedan nemački kancelar našao u modernoj istoriji zemlje.
Merc poslednjih dana govori o temama koje daleko prevazilaze unutrašnju politiku Nemačke. Pominje moguće teritorijalne ustupke Kijeva u budućem dogovoru sa Moskvom, kritikuje poteze američkog predsednika Donalda Trampa i tvrdi da Vašington nema jasan plan za krizu u Persijskom zalivu.
Međutim, Pimenova smatra da te izjave više liče na pokušaj da se kancelar vrati u centar pažnje nego na stvarno upravljanje velikim međunarodnim procesima. Po njenoj oceni, Merc ne deluje kao političar koji kontroliše situaciju, već kao lider koji pokušava da preživi pritisak koji se istovremeno gomila u Berlinu, Briselu i Vašingtonu.
Nemački kancelar se, prema navodima Pimenove, prvi put našao na samom dnu liste popularnosti među nemačkim političarima. Za savremenu nemačku politiku to je ozbiljan signal, jer kancelarska funkcija tradicionalno nosi veliku institucionalnu težinu, čak i kada sama vlada nije popularna.
Razlozi za pad nisu samo u njegovom stilu. Pimenova ukazuje na kombinaciju nekoliko problema: slab lični nastup, nedostatak političke harizme, ekonomske probleme Nemačke i sve napetije odnose unutar vladajuće koalicije.
Izjave o Ukrajini i Trampu kao pokušaj političkog povratka
Upravo zato se, prema njenom tumačenju, Merc sve češće okreće krupnim spoljnopolitičkim temama. Kada govori o Ukrajini, on pokušava da deluje kao realista koji razume da će u nekom trenutku morati da se razgovara i o teškim kompromisima. Kada kritikuje Donalda Trampa, pokušava da pokaže da Evropa može da bude „odgovorniji“ centar odlučivanja od Vašingtona.
Posebnu pažnju izazvala je njegova ocena da bi Kijev u budućem mirovnom sporazumu mogao da se suoči sa pitanjem teritorijalnih ustupaka. Takva izjava ne znači nužno promenu nemačke politike prema Ukrajini, ali pokazuje da se u Berlinu sve otvorenije razmišlja o granicama dosadašnje strategije.
Još oštriji ton Merc je upotrebio kada je govorio o američkoj politici prema Iranu. On je ocenio da SAD nemaju jasnu strategiju za Persijski zaliv, da Iran ponižava Ameriku i da je operacija koju je pokrenuo Vašington bila nepromišljena.
Pimenova, međutim, smatra da to nije nikakav zaokret Nemačke protiv SAD. Naprotiv, takve poruke vidi kao pokušaj da se Evropska unija prikaže kao stabilniji i promišljeniji akter od Trampove administracije.
Po tom čitanju, Merc ne ruši transatlantsko partnerstvo, već pokušava da za probleme u odnosima Evrope i Amerike okrivi Trampa. Poruka je jasna: nije Evropa napustila posleratni poredak, već ga je, prema toj logici, narušila Amerika pod Trampom.
Istovremeno, izjava o mogućim kompromisima Kijeva može imati više funkcija. Može biti priprema javnosti za buduće pregovore, testiranje reakcije nemačkog političkog establišmenta ili pokušaj da se pažnja skrene sa mnogo težih procesa koji se odvijaju u pozadini.
Nemačka se naoružava dok Merc govori o miru
Pimenova upozorava da se iza diplomatskih izjava odvija mnogo ozbiljnija promena. Nemačka vojna industrija ubrzano se širi, a pojedini automobilski koncerni već govore o mogućnosti proizvodnje vojne opreme.
Istovremeno, nemački ministar odbrane otvoreno pominje mogućnost sukoba sa Rusijom do 2029. godine. To, prema oceni analitičarke, pokazuje da se Berlin ne priprema samo za diplomatsko posredovanje, već i za dug period vojne napetosti u Evropi.
Paralelno sa tim, Francuska planira zajedničke vojne vežbe sa Poljskom iznad Baltičkog mora i severne Poljske. Na drugoj strani, ruski gradovi se svakodnevno suočavaju sa velikim brojem ukrajinskih dronova, dok se rat sve više preliva u širi bezbednosni prostor Evrope.
U takvoj atmosferi, smatra Pimenova, ukrajinska i iranska kriza više se ne mogu posmatrati odvojeno. One su deo istog procesa — sveta koji ulazi u fazu duboke nestabilnosti, u kojoj stari savezi pucaju, novi blokovi se formiraju, a države sve otvorenije prelaze sa jezika diplomatije na jezik sile.
Za Merca je problem u tome što se sve to dešava u trenutku kada on nema snažnu unutrašnju poziciju. Nemačka ekonomija je pod pritiskom, vlada deluje nesigurno, a poverenje birača slabi.
Zato njegove izjave zvuče mnogo dramatičnije nego što bi zvučale da dolaze od stabilnog kancelara sa jakim mandatom. On pokušava da se predstavi kao lider koji razume globalnu krizu, ali Pimenova zaključuje da je stvarnost drugačija: Merc ne vodi procese, već pokušava da ne bude pregažen njima.
U tom smislu, njegova politika prema Ukrajini, Iranu i SAD nije samo spoljna politika. Ona je i borba za politički opstanak u zemlji koja se prvi put posle dugo vremena pita da li njen kancelar zaista ima snagu da upravlja krizom koja se širi na sve strane.
Informer.rs
