Kupio sam staru kuću na selu, povoljno, samo da pobegnem od grada, buke i nervoze. Nije bila nešto posebno — zapuštena fasada, kriva kapija, dvorište zaraslo, ali meni je bila dovoljna. Hteo sam mir, malo zemlje i da sam svoj na svome. Prodavac je rekao da je kuća dugo prazna i da samo treba malo renoviranja.
Prvih par dana sam čistio, iznosio stare stvari, razvaljene stolice, ormariće, gomile prašine. Jednog popodneva rešim da pomerim ogroman stari ormar koji je stajao u jednoj sobi, onaj teški, drveni, što verovatno niko nije pomerio decenijama. Jedva sam ga odvukao par centimetara… i tada na zidu iza njega vidim nešto ispisano kredom.
Pisalo je:
„Ako ovo čitaš, proveri bunar.“
Zaledio sam se na sekund. Prvo sam pomislio da je neka dečja šala ili grafit od nekog ko je tu ranije živeo. Ali rečenica je bila čudno jasna, kao da je pisana namerno za nekoga ko će baš tu da stoji. Osetio sam onu nelagodnu radoznalost koja ti ne da mira.
Pokušao sam da nastavim sa radom, ali mi je ta poruka stalno bila u glavi. Posle pola sata sam ipak izašao u dvorište. U ćošku, skoro zarastao u travu, stajao je stari bunar sa poklopcem od dasaka.
Otvorim ga polako, više očekujući da vidim vodu ili staro đubre… a unutra, zaglavljena na jednoj metalnoj šipci, stoji plastična kesa. Uzmem je, otvorim — unutra fascikla, stare fotografije i gomila papira.
Ništa mi nije bilo jasno.
Odnesem to u kuću, počnem da gledam. Bili su to neki stari kupoprodajni ugovori, katastarski izvodi, skice parcela. Nisam odmah razumeo, ali mi je delovalo ozbiljno. Sutradan odem u opštinu da proverim.
Službenica pregleda papire, pa mene, pa opet papire, i kaže:
„Znate li vi da ovo dokazuje vlasništvo nad još jednom parcelom iza vaše kuće?“
Ispostavilo se da je prethodni vlasnik imao dodatno zemljište koje nikad nije formalno preneto u novijim papirima, ali su ovi stari dokumenti bili validni dokaz. Ta parcela je bila skoro iste veličine kao dvorište koje sam već kupio.
Praktično — ta „šala“ iza ormara mi je duplirala imanje.
Nikad nisam saznao ko je napisao poruku ni zašto su papiri završili baš u bunaru. Možda neko ko je hteo da ih sačuva, možda neko ko je znao da će ih jednog dana neko pronaći.
Ali svaki put kad prođem pored tog bunara, setim se da sam kuću kupio zbog mira… a dobio priču koju niko ne bi verovao da sam je izmislio.
