„Sa suprugom sam u braku sedam godina. Verovao sam joj, nikada nisam imao razlog da posumnjam u bilo šta. Međutim, pre par meseci naš pas je počeo čudno da se ponaša. Čim izađem iz kuće za posao, on počne da cvili i grebe vrata. Mislio sam da je bolestan, pa sam čak razmišljao da ga vodim kod veterinara.
Odlučio sam da postavim kameru u dnevnu sobu, čisto da vidim šta radi dok nisam tu. Nisam očekivao ništa posebno — verovao sam da ću ga videti kako spava ili šeta po stanu.
Prvi dan — mirno. Drugi dan — isto.
Treći dan — u tačno određenom trenutku, pas skače i trči ka vratima pun radosti. Posle par sekundi, neko kuca. Ulazi muškarac, naš pas ga dočekuje kao svog najdražeg, skače mu u zagrljaj, maše repom. A onda moja supruga izlazi iz spavaće sobe u haljini, poljubac, zagrljaj, smeh…
Nisam mogao da verujem.
Najviše me zabolelo što je pas tog čoveka voleo, kao da mu je stalno dolazio.
Isključio sam kameru, seo i ćutao satima. Nije bilo vikanja, nije bilo drame. Sutradan sam sačekao da ode, spakovao joj stvari i ostavio ih ispred vrata. Kad se vratila, samo sam joj rekao da sam sve video i da ne želim objašnjenja.
Pas i ja smo ostali sami.
Ranije sam mislio da ljudi preteruju kada kažu da životinje osećaju sve.
Sada verujem da ponekad znaju više nego mi.“
