Živim u zgradi skoro četiri godine. Sve vreme se trudim da budem normalna komšinica — javim se, pomognem kad treba, ne pravim buku.
Ali jedna žena sa mog sprata… kao da joj je životna misija da mi pokvari dan.
Ogovara me po zgradi, širi priče da se „mnogo pravim gospođa“, da „nisam svoja“, da se „foliram“… Sve sam to ignorisala, jer iskreno — nisam imala živaca da se spuštam na taj nivo.
Do sinoć.
Bila sam već u pidžami, spremala se za spavanje, kad neko pokuca. Otvaram – ona stoji, ozbiljna, bez trunke srama.
Kaže:
„Znam da me ne voliš, ali… možeš li mi dati malo hleba? Nemam ni dinara danas.“
Bukvalno sam zanemela. Ta ista žena koja me mesecima blati okolo, sada stoji pred mojim vratima i traži pomoć.
Otišla sam u kuhinju, uzela hleb i par stvari… i dala joj.
Nije se zahvalila. Samo je rekla:
„Znam da si dobra, zato sam i došla.“
I otišla.
Ušla sam u stan, sela i počela da razmišljam — kakvi su ovo ljudi?
Pljuju te, ruše, izmišljaju, ali znaju kome će da dođu kad im zatreba…
Ne znam da li sam postupila ispravno, ali mirno spavam.
Njen karakter je njen problem — moj ostaje moj.
