Sinoć sam sa dečkom, bratom i snajkom otišla na večeru da proslavimo moj 23. rođendan. Bila sam presrećna jer sam mislila da je to jedna od onih običnih, mirnih proslava sa najbližima – malo hrane, pića, muzike i smeha.
Nakon nekih pola sata, potpuno slučajno se pojavljuje njegova sestra i zet. Kažu da su bili u blizini, pa svratili. Sedaju sa nama, atmosfera postaje još veselija, ja i dalje ništa ne sumnjam.
Odjednom dolazi konobar sa flašom pića u rukama, spušta je na sto i kaže:
„Ovo je za verenike!“
Ja ga zbunjeno gledam i odgovaram:
„Oprostite, pogrešili ste sto…“
Okrećem se ka svom dečku da mu to prepričam – a on kleči pored mene, u ruci drži prsten i gleda me onim pogledom koji ću pamtiti dok sam živa. U tom trenutku mi srce doslovno preskoči.
Publika oko nas počinje da aplaudira, moja porodica i njegovi najbliži se smeju, a ja plačem i smejem se istovremeno. Izgovaram jedno veliko „DA!“ dok mi se ruke tresu.
Posle toga, iznenađenje se nastavilo – pojavilo se celo naše društvo, svi su znali, samo ja nisam imala pojma. Do kasno u noć smo slavili, pevali, igrali… i svaki put kad pogledam taj prsten setim se koliko sam voljena i koliko se potrudio da mi ovo bude najlepši rođendan u životu.
