Nikada nisam bila konfliktna. Ne mešam se u tuđe živote, gledam svoja posla i trudim se da svakog pozdravim sa osmehom. Komšije? Poznajem ih površno, ništa više od „Dobar dan – Doviđenja“. Ali izgleda da je to nekima baš zasmetalo.
Jednog dana mi prijateljica, s kojom sam odrasla u istom kraju, kaže:
„Je l’ znaš šta tvoje komšije pričaju za tebe?“
Mislim da se šali. Kažem: „Ma ajde, pusti tračeve.“
A ona, potpuno ozbiljna, nastavi:
„Pričaju da se kod tebe smenjuju muškarci. Da ti deca stalno plaču. Da ne ideš na posao, već da te neko drugi ‘sponzoriše’.“
U tom trenutku me je toliko zabolelo da nisam znala ni da li da plačem, ni da se smejem.
Ja, koja se mučim svaki dan da stignem sve. Da radim, da spremim, da vaspitam, da preživim.
Ja, koja nisam ni s kim u vezi otkako me muž ostavio.
Ja, koja decu vodim sama na sve i štedim svaki dinar.
A oni – imaju vremena da smišljaju roman o meni. Da me ismevaju, da mi sude iza leđa, da me ogovaraju kao da nisam tu, kao da nisam čovek.
Najgore od svega – ni ne kriju to. Smeškaju mi se kad me vide, a čim zatvorim vrata – sledeća epizoda njihovog izmišljenog rijalitija.
Znam da ne mogu da utičem na to šta ljudi misle.
Ali nikad neću razumeti kako neko može da izmisli nešto o nekome koga ne poznaje.
Da ima vremena, volje i energije da drugog povredi – bez razloga.
Zato sam rešila jedno – neću se pravdati.
Jer šta god uradim, oni će već imati novu verziju moje „priče“.
A istina – ona će sačekati, u tišini. Kao i ja.
