U braku sam godinama. On je uspešan, dobar čovek, otac za primer. Naš brak funkcioniše – ali na daljinu. Zbog posla, dolazi kući samo par dana mesečno. Sve ostalo je video-poziv, poruka, tišina.
Dogovor je bio jasan: trpimo sad da bismo živeli bolje sutra. I zaista, živimo lepo. Deca su divna, vaspitana, mi imamo svoj stan, svoj mir, svoju sigurnost.
I ja sam lepa. Znam to. Pogledi me prate, reči se šapuću iza leđa. A ja…
Ja se sve više osećam kao ukras na polici – lepa, ali ne dodirnuta. Nežna, ali usamljena.
Jednog dana, pojavljuje se on. Ne neko poseban. Običan. Ali tu.
Pogledao me je kao da vidi više od onoga što nosim. Kao da zna da se iza osmeha krije glad koju ne umem da izgovorim.
Pokušao je. Bio je direktan.Rekao je sve ono što već mesecima niko nije.I ja sam… odbila.
Ne zato što nisam želela. Nego zato što poštujem svog muža. Zato što verujem da ljubav nije samo telo – već odluka.
Ali od tada…Pakao je počeo u meni.Počelo je nevinim svrabom – telesnim, ali i mentalnim.
Pitala sam se: „Šta mi fali? Zar sam bolesna? Hormoni? Nervoza?“
Ali znala sam… to nije fizički. To je ona druga glad.
Svake noći, dok ležem sama, zamišljam tu scenu:
On stoji pored mog muža, tapše ga po ramenu i šapuće:
„Svaka ti čast, brate, ne znaš šta imaš kod kuće.“
A ja stojim sa strane. Nevidljiva. Nedodirnuta.
I najgore je – što ne znam kome da kažem ovo.
Jer kako da se žalim, kad mi „sve ide u životu“?
Kad nemam razlog, osim onog što gori unutra.
