Udala sam se prošlog leta za čoveka svog života. Živimo u iznajmljenom stanu od 50 kvadrata – malom, ali nama savršenom. Oboje imamo posao i fine plate, taman koliko nam treba za srećan početak. Kažemo jedno drugom, biće veći stan kad dođu deca, ali zasad uživamo u našoj maloj idili.
Jednog dana, vraćam se sa posla i odlučim da usput svratim u restoran kineske hrane, baš blizu naše zgrade. Često jedemo tamo, jer kuvanje nikad nije bila moja jača strana. Očekivala sam da će mi se i muž pridružiti kao obično, ali ga nije bilo, pa sam nešto na brzinu pojela i krenula kući.
Kad sam ušla u stan, vidim ga kako sedi u kuhinji, zamišljen, ozbiljan, sav nekako zabrinut. Gleda me direktno u oči i kaže mi tihim glasom:
„Draga, moramo nešto ozbiljno popričati.“
U tom momentu srce mi se steglo, noge su mi se odsekle. Hiljadu misli mi prođe kroz glavu: „Evo, gotovo je, ostavlja me, možda ima drugu, možda sam nešto pogrešno uradila…“
Sednem ja preko puta njega, jedva dišem od straha, a on duboko uzdahne, skupi hrabrost i kaže mi:
„Nemoj se ljutiti, ali moraš naučiti nešto skuhati. Ja stvarno više ne mogu jesti ovu kinesku hranu svaki dan, oči su mi se već ukosile!“
Kad sam čula šta je rekao, u tom trenutku sva napetost nestade, a ja umrem od smeha. Čovek je mislio da ću se naljutiti, a ja sam plakala od smeha pet minuta bez prestanka.
Naravno, zbog njega sam na kraju naučila kuhati. I svaki put kada danas spremam ručak, setim se te scene, njegovog zabrinutog lica, i onih njegovih „ukosljenih“ očiju, pa se opet nasmejem kao prvi put.
Život ponekad stvarno piše najlepše priče. A moja omiljena je baš ova naša – mala, obična, i zauvek nezaboravna.
