Udala sam se pre četiri godine. Preselila sam se kod muža, a samim tim i kod njegovih roditelja – jer kuća je zajednička, mada po strukturi odvojena. Mislila sam da će sve biti u redu. Ipak smo odrasli ljudi, svako ima svoje, imamo svoj ulaz, svoju kuhinju, svoj ritam.
Ali ono što me poslednjih meseci dovodi do ludila – jeste to što svekar i svekrva KOPAJU po smeću koje iznesem!
U početku nisam ni znala. Ponekad bih primetila da je kesa iz kontejnera premeštena, drugačije zavezana, čak i da nešto nedostaje. Pomislila sam da umišljam. Sve dok ih jednog dana nisam videla kroz prozor – kako bukvalno čuče pored kante i kopaju po vreći koju sam malo pre iznela!
Šta traže?! Ne znam. Da li sam bacila nešto „vredno“, da li sam slučajno bacila hranu, garderobu, nešto što „nije trebalo“? Ili jednostavno – da vide šta kupujem, šta jedem, čime se bavim, da li „nešto krijem“? Ne mogu da razumem.
Znam da ima ljudi koji vole da kontrolišu, ali ovo je prevazišlo sve granice privatnosti. Osećam se kao da sam pod prismotrom, kao da u sopstvenom domu nemam pravo na mir.
Pokušala sam da pričam s mužem, ali on kaže: „Ma pusti ih, stari su, znatiželjni… neće oni ništa loše.“ Ali ja to ne mogu više da ignorišem. Ovo nije znatiželja – ovo je narušavanje dostojanstva.
Zato sad svaki put kad iznosim smeće, dodam i poneku poruku na papiru – čisto da znaju da znam. Možda će ih to osvestiti. Ili će ih bar zbuniti.
