Moj tata je bio bolestan dugo. Teško. Dani su se pretvarali u noći, a noći u beskrajne sate u kojima sam pokušavala da budem jaka – za njega, za sebe, za nas oboje. Nismo imali auto. On je ležao u bolnici u drugom gradu, a ja sam se snalazila kako sam znala i umela. Autobusi, peške, stopiranje… a ponekad bih zamolila ujaka da me odveze.
On je bio jedina osoba koju sam smatrala porodicom koja može da pomogne. Par puta je bez reči pristao. A onda, tog dana… dok sam se užurbano spremala da krenemo, tražila sam telefon, jaknu, stvari koje sam mu kupila… iz kuhinje se začuo njegov glas, mislio je da ga ne čujem:
„Hoće li već jednom umreti…“ – i onda tišina. Glas mu je bio pun nervoze jer je čekao već deset minuta da krenemo.
Osetila sam kako mi noge klecaju. Kao da mi je neko zario nož u grudi. Sve što sam imala snage da kažem bilo je: „Jesmo li spremni?“ Nisam želela da zna da sam čula. U tom trenutku nisam mogla ni da izgovorim šta osećam.
Put do bolnice sam ćutala. Gledala sam kroz prozor, a suze su mi se slivale niz lice tiho, neprimetno. Možda ih je i video. Nije pitao ništa. Nisam ni želela da pričam.
Tog dana sam naučila da porodica ne mora da bude krv. Tata je bio sve što sam imala. Čovek koji me podizao sam, učio da budem čovek, davao sve iako nije imao ništa. A onaj kome sam verovala, kog sam smatrala osloncem – rekao je najbešćutniju rečenicu koju sam ikada čula.
Nikada mu to neću zaboraviti.
Tata je preminuo nekoliko meseci kasnije. U miru. I do poslednjeg dana sam bila uz njega. Sama, ali ponosna. Jer sam izabrala ljubav, a ne hladnoću. Jer sam znala da vredim više od tuđeg nestrpljenja.
I dan-danas čujem te reči u glavi, ali me ne slamaju više. One su samo podsetnik koliko su neki ljudi prazni – i koliko mi je tata dao više nego iko ikad može.
