Radila sam dva posla. Čistila kancelarije pre podne, pazila stariju gospođu popodne. Sve samo da moj sin, jedino dete, ima priliku da završi fakultet u inostranstvu. Slala sam mu redovno – svaka para koju sam mogla da uštedim išla je njemu. Kad god bi tražio još – zbog knjiga, stanarine, ispita – nisam pitala. Samo sam slala.
Godinama sam živela sa ponosom da će postati neko i da će nam svima biti bolje. A onda mi je komšinica, čiji brat takođe studira u istom gradu, rekla nešto što mi nije dalo mira:
„Tvoj sin često viđen po klubovima, s nekom devojkom, vozika se kolima…“
Zamolila sam jednog rođaka iz dijaspore da proveri. Istina me je udarila jače nego bilo koja životna muka.
Nije bio ni blizu fakulteta. Godinama nije položio nijedan ispit. Novac koji sam slala – trošio je na luksuz, izlaske i devojku s kojom živi. Meni je slao slike knjiga i indeksa – sve lažno.
Ne znam šta više boli – što sam verovala, što sam ga izdržavala dok sam gladovala, ili što nije imao hrabrosti da mi kaže istinu. Samo znam jedno: sledeći put ću ulagati u sebe.
