„Tokom rata sam spasio dete koje sam sreo u zbegu. Dvadeset pet godina kasnije – pojavio se u mojoj dnevnoj sobi“
Bilo je proleće ’93. godine. Bio sam vojnik, ali tada nisam nosio oružje – nosio sam ranjeni mozak i težak ranac. Povlačili smo se, izbeglice na sve strane. Na jednoj poljani, kraj jednog sela koje više ne postoji, ugledao sam dečaka – sam, prašnjav, drži krpu umesto majice. Niko nije znao čiji je.
Prišao sam mu. Pitao: „Gde ti je mama?“ Samo je slegao ramenima. Nahranio sam ga, dao mu svoju čokoladicu. Vodio ga do sledeće tačke gde je Crveni krst preuzimao izbeglice. Zvao se Amir. Tada možda sedam godina. Nismo se više nikada videli.
Godine su prošle. Rat se završio, život je krenuo dalje. Nikada nisam zaboravio tog dečaka, ali nisam ni očekivao da ću ga ikada više sresti.
A onda – letos. Moja ćerka, studentkinja, dovodi dečka da ga upoznamo. Kaže: „Tata, ovo je Amir.“
Rukovali smo se. Gledao me direktno. I onda rekao: „Da nije bilo vas, danas me ne bi bilo.“
Ćerka nas je zbunjeno gledala. A ja… ja sam samo seo. Nisam znao da li da se smejem ili plačem. Tada je izvukao iz novčanika staru, izbledelu sliku – mene u uniformi, pored jednog malog dečaka.
Svet se zaokružio tog dana. Dečak iz rata – danas je čovek koji će stati pored moje ćerke pred oltarom.
(Zaštita identiteta: ime i mesto poznati redakciji)
