Jučer se udala moja najbolja prijateljica za mog bivšeg dečka…
Iako sam joj cijelo vrijeme kroz njihovu vezu pričala kako mi to ne smeta i kako je sve u redu, kada je došla do mene i rekla mi da se udaje, te me pitala da li joj želim biti kuma nije mi bilo svejedno… za kumstvo sam naravno pristala… cijelo veče plesala sam i ludirala se samo kako bi zaboravila na njih, a onda sam ujutro dobila poruku:
“Na njenom mjestu mogla si stajati ti samo da si te noći rekla nije mi svejedno…”
Neki momak je pisao skoro da mu smeta što mu roditelji sve obezbediše – stan, poslove, kola, našli ženu, tobož borba jača čoveka. E pa da čuješ momče i drugu stranu medalje – podstanar sam od 19. godine, iselila se zbog psihički bolesnog oca, pola plate samo na kiriju ode.
Stan iz doba Tita, parket, nameštaj se raspada, buđ, prokišnjava a stanodavca zabole. Kasnim li s kirijom, letim. Još živim sama, s cimerkama sam tek zlo prošla (skrtice, štrokavuše, aljkavice do prikrivenih sociopate i lezbača), nisu sve bile takve al o5. Poslodavac me šalta s ugovorima od po mesec dana, plaća minimalan na račun, prekovremeno se podrazumeva, opaske o mojim “nesposobnostima”;
trošim po 3 h u gradskom prevozu dnevno. 4 propale ozbiljne veze iza sebe, muka mi je od zabavljanja i veruj mi je ugovoren brak sve draža opcija. Sa 34 me sramota što nemam ništa iza sebe…Cenite potporu roditelja, neprocenjiva je.
