Navršilo se godinu dana od svirepog ubistva porodice Đokić kod Aleksinca, za šta je osumnjičen Goran Džonić, brat od tetke ubijenog Gorana Đokića. Po brutalnosti, taj zločin se često poredi sa hororom koji se dogodio 1. decembra 1993. godine u Pohorskoj ulici u Novom Beogradu. I tada je, kao i u slučaju Đokića, motiv bio koristoljublje.
Krvavi pir u Pohorskoj smatra se prvim takvim 90-ih godina usred opšte nemaštine.
Žrtve su bile majka i sin, Vera (42) i Davor Židić (13). Verin muž Žarko i drugi sin su preživeli jer nisu bili tu. Ono što je mnogima upalo u oči je da je ubijen i njiihov kućni ljubimac, koker španijel. Kasnije je taj pas imao veliku ulogu u osudi zločinaca.
Židići su likvidirani zbog glasina. Naime, Davor se jednog dana u vreme hiperinflacije u školi pojavio u novim patikama i počela je priča da je njegov otac privatni zubar. Od privatnog zubara “narastao” je do vlasnika lanca ordinacija. Na kraju je priča došla dotle da imaju sef u zidu u kome je pola miliona maraka. Kada je ta fantazija došla do ušiju Ilije Vujića Bumbara i Darka Lončarića Lončeta, sudbina Vere i Davora Židića bila je zapečaćena.
Vujić i Lončarević su upali u stan, nastala je opšta gužva, Bumbar je pucao prvo u Veru i ranio je. Pucao joj je u jetru jer je, kako je sam rekao, na ratištu naučio da žrtva tako duže živi. Napao ga je hrabri koker i uspeo da ga ujede za ruku pre nego što ga je Bumbar ustrelio. Kada je Vujić naleteo na dete, pucao mu je odmah u srce. Ispitivali su Veru gde je sef, ona nije mogla nikako da im odgovori, jer nikakvog sefa nije bilo. Jedino u toj glasini je bilo istina da je Žarko Židić zubar, ali na Vojno-medicinskoj akademiji i nije vlasnik nekakve ordinacije.
Beogradska policija je dala sve od sebe da pronađe surovog ubicu iz Pohorske ulice, ali bez uspeha. Čak su nudili i “oprost dela” kriminalcima ukoliko im daju validne informacije. Onda je do jednog inspektora došla informacija da se neki tip u bilijar klubu u Zemunu hvali kako je ubio ženu i dete iz Pohorske. Vujić je uhapšen, a jedan od ključnih dokaza bila je kap krvi koju je policija pronašla a koja nije pripadala žrtvama. To je bila krv ubice, Ilije Vujića, koga je pas ugrizao za ruku. Tada nije bilo DNK, ali se slagala krvna grupa.
Ovaj zločin se pominje i u kultnom filmu “Vidimo se u čitulji” kada se na snimku vidi tadašnji inspektor beogradske policije Ljubiša Milanović, prilično šokiran monstruoznom izjavom ubice Vujića.
– Kada smo ga pitali zašto je ubio dete, jedan od ubica je rekao: ‘Ko ga je**, on je trebalo da bude u školi’. Mislim da nekoliko minuta nikom od nas inspektora nije moglo da dođe do svesti šta je on izgovorio, ispričao je u filmu tadašnji inspektor gradskog SUP-a za krvne i seksualne delikte Ljuba Milanović.
Skoro 30 godina nakon ovog zločina, Milanović kaže da i danas oseti nelagodu kad se seti odgovora koji je monstrum izgovorio.
– Svaki put kad se setim tog odgovora i hladnokrvnosti sa kojom je to izgovorio, verujte, naježim se. Kad je rekao zašto je ubio dete, zanemeli smo, nismo mogli da verujemo šta smo čuli, kaže Milanović.
Vujić je presudom Okružnog suda u Beogradu 17. oktobra 1994. godine osuđen na smrtnu kaznu. Vujić je čak pet puta tražio da bude pomilovan, ali su njegovi zahtevi odbijeni. Smrtna kazana je ukidanjem februara 2002. preinačena na 40 godina zatvora.
Od samog početka procesa Vujić je tražio da bude u samici. Razlog zašto nije želeo da bude sa ostalim zatvorenicima, kako je tvrdio, leži u tome što su ga posle hapšenja dok je bio u pritvoru tukli ostali zatvorenici i zatvorski stražari.
