Imam 32 godine i prošle jeseni dogodilo mi se nešto zbog čega više nikada ne kupujem polovne stvari od nepoznatih ljudi bez prethodne provere. Bila sam u osmom mesecu trudnoće i sa mužem Stefanom pripremala sobu za našu prvu bebu. Nismo imali mnogo novca, pa smo preko oglasa tražili očuvan dečji krevetac.
Pronašla sam prelep drveni krevetac za samo 25 evra. Prodavala ga je žena po imenu Ljiljana, koja je živela u staroj kući na periferiji grada. Kada smo došli, dočekala nas je na kapiji i odmah pokazala krevetac. Bio je gotovo neoštećen, sa izrezbarenim zvezdicama na uzglavlju.
Dok smo ga unosili u automobil, Ljiljana me je uhvatila za ruku i rekla: „Samo vas molim da nikada ne skidate donju dasku.“ Pitala sam je zašto, a ona je odgovorila da je stara i da bi mogla da pukne. Njen pogled mi je bio neobičan, ali nisam želela da pravim problem.
Kod kuće je Stefan počeo da sastavlja krevetac. Primetio je da se jedna daska pomera i odlučio da je učvrsti. Kada ju je skinuo, iz šupljine je ispala mala požutela koverta. Na njoj je pisalo: „Za sledeću majku koja bude kupila ovaj krevetac.“
Otvorila sam pismo i počela da čitam.
„Ako ste pronašli ovo pismo, molim vas da ne verujete ženi koja vam je prodala krevetac. Ja sam njena ćerka. Godinama je svima govorila da sam otišla u inostranstvo, ali istina je potpuno drugačija. U ovoj kući postoji nešto što ona ne želi da iko pronađe.“
U koverti je bila i mala fotografija mlade žene sa bebom, kao i adresa kuće u kojoj smo kupili krevetac. Na poleđini fotografije pisalo je: „Marija, 2018.“
Odmah sam pozvala Ljiljanu, ali telefon je bio isključen. Stefan je rekao da je najbolje da se ne mešamo, ali meni nije dalo mira. Pitala sam se šta se dogodilo devojci koja je napisala pismo.
Te noći, dok smo spavali, začulo se tiho kuckanje iz dečje sobe. Ustali smo i otišli da proverimo. Zvuk je dolazio iz pravca kreveca. Stefan je pomerio okvir i otkrio da se iza jedne drvene ploče nalazi još jedan skriveni prostor.
Unutra nije bilo ničeg natprirodnog. Pronašli smo mali telefon, umotan u plastičnu kesu, i nekoliko papira. Telefon se nije uključivao, ali smo sledećeg jutra uspeli da ga osposobimo u servisu.
Na njemu su bile fotografije dokumenata i snimljene poruke žene koja se predstavila kao Marija. Govorila je da je sa majkom u ozbiljnom sukobu zbog nasledstva pokojnog oca. Tvrdila je da je Ljiljana pokušavala da je natera da se odrekne svog dela kuće i da joj je zbog toga pretila izbacivanjem.
Jedna poruka posebno me je potresla: „Ako neko ovo pronađe, želim samo da se zna da nisam dobrovoljno otišla i ostavila svoje dete.“
Sačuvali smo sve što smo pronašli i obratili se policiji. Nekoliko dana kasnije saznali smo da je Marija zaista nestala iz porodične kuće pre nekoliko godina, ali da nije prijavljena kao nestala osoba jer je njena majka tvrdila da živi u Austriji.
Policija je uspela da pronađe Mariju. Bila je živa i živela je u drugom gradu, gde se sklonila nakon porodičnog sukoba. Njena majka joj je, prema njenim rečima, dugo uskraćivala informacije o detetu koje je privremeno bilo povereno rodbini. Marija je uspela da ponovo uspostavi kontakt sa detetom, ali se plašila da se vrati u staru kuću po svoje stvari.
Kada smo se upoznale, objasnila mi je da je pismo sakrila pre odlaska. Nadala se da će ga jednog dana pronaći neko ko će ozbiljno shvatiti njenu priču. Nije znala da je majka kasnije prodala krevetac.
Pitala sam je zašto je ostavila i telefon. Rekla je da je želela da sačuva dokaze o porodičnom sukobu, ali nije smela da ih ponese kada je odlazila.
Krevetac smo odlučili da ne koristimo. Ne zato što smo verovali da je uklet, već zato što smo želeli da ga vratimo Mariji kao uspomenu na njeno dete.
Najčudnije od svega bilo je ono noćno kuckanje. Stefan je kasnije otkrio da je labava drvena ploča udarala o okvir kada bi se uključilo grejanje i drvo počelo da se širi. Ipak, da nismo čuli taj zvuk, možda nikada ne bismo pronašli telefon.
