Danas imam 31 godinu, ali jednu noć od pre osam godina nikada neću zaboraviti. Tada sam imala 23 godine i bila nerazdvojna sa drugaricom Milicom. Poznavale smo se od osnovne škole, a njene roditelje smatrala sam gotovo svojom porodicom. Njen otac Zoran uvek je delovao kao ozbiljan i pristojan čovek, spreman da pomogne kad god zatreba.
Jedne subote slavile smo Miličin rođendan. Bilo je mnogo društva, muzike i pića. Popila sam više nego što sam planirala i pred kraj večeri shvatila da nisam u stanju da sama odem kući. Milica je predložila da me njen otac odveze. Pristala sam bez razmišljanja jer sam mu potpuno verovala.
U početku je sve bilo normalno. Razgovarali smo o slavlju, a onda je Zoran iznenada skrenuo sa glavnog puta. Pitala sam ga kuda idemo, a on je rekao da zna prečicu. Međutim, umesto prema mojoj kući, zaustavio se u mračnoj sporednoj ulici.
Počeo je da govori kako sam odrasla u lepu ženu i kako me već dugo posmatra drugačije. Bilo mi je neprijatno i zamolila sam ga da nastavimo vožnju. Tada je pokušao da me dodiruje, iako sam mu jasno rekla da prestane.
„Zorane, šta radite? Vi ste otac moje najbolje drugarice!“, povikala sam. On je pokušao da umanji ono što se dogodilo, govoreći da sam pogrešno razumela njegove namere. Kada sam zatražila da otključa vrata, rekao je: „Smiri se, niko ne mora da zna za ovo.“
Ponovila sam da želim da izađem. Konačno je otključao automobil, a ja sam izašla i odmah pozvala brata. Sačekala sam ga na osvetljenom mestu, nedaleko od glavne ulice. Kada je stigao, ispričala sam mu šta se dogodilo. Bio je besan, ali sam ga zamolila da me prvo odveze kući.
Sutradan me je pozvala Milica. Glas joj je drhtao. Rekla je da je otac prethodne noći došao kući uznemiren i da je majci ispričao kako sam se ja navodno neprimereno ponašala prema njemu. Nisam mogla da verujem da pokušava da prebaci krivicu na mene.
Ispričala sam Milici istinu. U početku je ćutala, a onda počela da plače. Rekla je da joj je majka pre nekoliko godina već zamerala ocu zbog neprimerenih poruka koje je slao jednoj porodičnoj poznanici, ali da je on sve tada predstavio kao nesporazum.
Najviše me je pogodilo kada je Milica priznala da je u očevom telefonu pronašla poruku koju je te noći poslao prijatelju: „Napravio sam ogromnu glupost. Ako mala progovori, gotov sam.“ Odmah mi je poslala snimak ekrana.
Uz podršku brata potražila sam savet o prijavljivanju događaja i sačuvala poruke. Milica je stala uz mene, iako je zbog toga ušla u ozbiljan sukob sa ocem. Njena majka je takođe želela da čuje moju stranu priče.
Narednih meseci bilo mi je teško da ponovo steknem poverenje u ljude koje sam dugo poznavala. Zoran mi je preko zajedničkih poznanika slao izvinjenja, ali nisam želela nikakav kontakt sa njim.
Danas Milica i ja i dalje smo prijateljice. Ona nije odgovorna za postupke svog oca i nikada nisam želela da izgubim naše prijateljstvo zbog njega.
