Danas imam 36 godina, oženjen sam i imam sređen život. Ali postoji jedna uspomena iz mladosti zbog koje mi i danas bude neprijatno kada je se setim.
Imao sam 24 godine kada sam upoznao Anu.
Bila je prelepa, duhovita i veoma samouverena. Upoznali smo se na rođendanu zajedničkog prijatelja i odmah smo se dopali jedno drugom.
Posle nekoliko izlazaka započeli smo vezu.
Ana je bila moja prva ozbiljna devojka. Pre nje nisam imao mnogo iskustva sa vezama i zbog toga sam često bio nesiguran.
Trudio sam se da pred njom izgledam samouvereno.
Govorio sam kako me ništa ne može iznenaditi, a zapravo sam se plašio da ne napravim neku glupost.
Posle tri meseca zabavljanja Ana me je pozvala da provedem veče kod nje.
Njeni roditelji bili su na putovanju, a ona je želela da zajedno gledamo film i večeramo.
Bio sam presrećan.
Čitav dan sam razmišljao o tome šta da obučem, šta da kažem i kako da se ponašam.
Čak sam pozvao najboljeg druga Sašu.
„Brate, večeras idem kod Ane. Mislim da ćemo prvi put biti stvarno bliski.“
Saša se nasmejao.
„Samo se opusti i nemoj da glumiš nekog drugog.“
Da sam ga poslušao, možda bih izbegao najveću neprijatnost u životu.
Došao sam kod Ane sa cvećem i čokoladom.
Večerali smo, razgovarali i gledali film.
Sve je bilo savršeno.
Kada smo se zagrlili i poljubili, osetio sam ogromnu tremu.
Ana je primetila da sam nervozan.
„Je l’ sve u redu?“, pitala je.
„Naravno“, slagao sam.
Ali nisam bio opušten.
Kada smo pokušali da budemo intimniji, toliko sam se zbunio da sam potpuno izgubio samopouzdanje.
Nije bilo onako kako sam očekivao.
Ana je pokušala da me umiri.
„Hej, nema veze. Ne moramo ništa da žurimo.“
Ali ja sam u svojoj glavi već napravio katastrofu.
Pomislio sam da sam je razočarao.
Ustao sam, počeo nervozno da tražim svoju odeću i govorio kako moram rano da ustanem.
„Marko, šta radiš?“, pitala je zbunjeno.
„Moram kući. Setio sam se da imam nešto važno ujutru.“
„Ali sutra je nedelja.“
Nisam znao šta da kažem.
U toj panici pokušao sam da obujem cipele, izgubio ravnotežu i udario kolenom u stočić.
Čaša soka se prevrnula pravo na tepih.
Ana je skočila da donese krpu.
Ja sam, umesto da joj pomognem, samo ponavljao:
„Izvini, izvini, izvini!“
A onda sam napravio još veću glupost.
Uzeo sam jaknu sa čiviluka i istrčao iz stana.
Tek kada sam stigao kući, shvatio sam da sam poneo jaknu njenog oca.
Bila mi je dva broja veća.
Seo sam na krevet i uhvatio se za glavu.
„Ovo nije moguće.“
Sutradan mi je Ana poslala poruku.
„Jesi li dobro?“
Nisam odgovorio.
Zatim još jednu.
„Marko, stvarno nema razloga da se stidiš.“
Ni tada nisam odgovorio.
Bio sam ubeđen da me više nikada neće pogledati na isti način.
Trećeg dana neko je pozvonio na vrata.
Otvorio sam i ugledao Anu.
U rukama je držala moju jaknu.
„Mislim da smo nešto zamenili“, rekla je.
Pocrveneo sam.
„Ana, izvini za ono veče.“
„Znam da ti je bilo neprijatno, ali zašto si pobegao?“
Ćutao sam.
Onda je sela i rekla:
„Moram nešto da ti priznam. Ispričala sam najboljoj drugarici šta se dogodilo.“
Osetio sam kako mi lice gori.
„Molim?!“
„Saslušaj me. Nisam joj pričala da bih ti se smejala. Bila sam povređena jer si otišao bez objašnjenja. Pitala sam je da li sam ja nešto pogrešno uradila.“
Pogledao sam je.
„I šta ti je rekla?“
„Da prestanem da krivim sebe i da razgovaram s tobom.“
Tada sam prvi put shvatio da nisam jedini kome je to veče bilo teško.
Dok sam ja razmišljao o svojoj neprijatnosti, Ana se pitala da li mi se uopšte dopada.
Priznao sam joj sve.
Da nisam imao iskustva koliko sam se pretvarao.
Da sam bio uplašen.
I da sam pobegao jer nisam znao kako da se nosim sa stidom.
Ana me je saslušala.
„Marko, meni nije bio problem što si bio nervozan. Problem je što si pobegao i ostavio me da mislim da sam ja kriva.“
Te reči su me pogodile.
Izvinio sam se.
Nismo pokušavali da rešimo sve za jedno veče. Nastavili smo da se viđamo, razgovaramo i upoznajemo bez pritiska.
Na kraju smo ostali zajedno još dve godine.
Kasnije smo se razišli zbog različitih životnih planova, ali nikada nisam zaboravio šta me je naučila.
Danas znam da se nisam obrukao zato što sam imao tremu.
Obrukao sam se zato što nisam imao hrabrosti da kažem kako se osećam.
