Imam 47 godina, razveden sam i već pet godina živim sam u porodičnoj kući na periferiji grada.
Posle razvoda nisam imao mnogo sreće sa ženama. Posvetio sam se poslu, dvorištu i svom miru.
Sve se promenilo kada su se u kuću pored moje doselile dve žene.
Jedna se zvala Sandra, imala je 39 godina, a druga Ivana, 43.
Obe su bile razvedene, veoma lepe i uvek elegantno obučene.
Prvog dana došle su da se predstave.
„Komšija, nadamo se da ćemo se lepo slagati“, rekla je Sandra.
„Naravno“, odgovorio sam.
Već sledeće nedelje pozvale su me da im pomognem oko nameštaja.
Zatim je trebalo popraviti slavinu.
Pa montirati policu.
Nisam se žalio. Bilo mi je drago da imam društvo.
Ubrzo smo počeli zajedno da pijemo kafu.
Sandra je bila vesela, stalno se šalila i volela da priča.
Ivana je bila ozbiljnija, ali veoma prijatna.
Jedne večeri Sandra me je pitala:
„Milane, kako to da tako dobar čovek živi sam?“
Nasmejao sam se.
„Valjda sam se navikao.“
Ivana me je pogledala.
„A možda samo nisi upoznao prave osobe.“
Nisam znao šta da odgovorim.
Nekoliko dana kasnije pozvale su me na večeru.
„Imamo nešto važno da razgovaramo s tobom“, rekla je Ivana.
U subotu sam kupio kolače i otišao kod njih.
Sto je bio lepo postavljen, večera odlična, a obe su bile posebno raspoložene.
Posle večere Sandra je rekla:
„Milane, nas dve imamo jedan neobičan predlog.“
Pogledao sam ih.
„Slušam.“
Ivana je ustala, zatvorila ulazna vrata da nas niko ne prekida i vratila se za sto.
„Prvo moraš da obećaš da nećeš odmah pomisliti nešto pogrešno.“
Nasmejao sam se.
„Sad ste me već zabrinule.“
Sandra je izvadila fasciklu.
„Želimo da nas troje započnemo zajednički posao.“
Priznajem, bio sam pomalo razočaran.
Pomislio sam da se iza svih onih kafa i osmeha krije nešto sasvim drugo.
„Kakav posao?“
Ivana je otvorila fasciklu.
„Hoćemo da kupimo staru kuću na kraju ulice, renoviramo je i pretvorimo u mali pansion.“
Znao sam na koju kuću misle.
Bila je zapuštena, ali na odličnom mestu.
„A kakve veze ja imam s tim?“
Sandra se nasmešila.
„Ti si građevinski majstor. Znaš da radiš sa ljudima, poznaješ zanatlije, a nas dve imamo novac.“
„Koliko novca?“
„Ukupno 80.000 evra.“
Zanemeo sam.
„I šta očekujete od mene?“
Ivana je odgovorila:
„Da vodiš renoviranje i kasnije održavanje objekta. Za to bi dobio trećinu udela u poslu.“
Nisam mogao da verujem.
„Zašto baš ja?“
Sandra je spustila pogled.
„Zato što si nam pomogao deset puta i nijednom nisi tražio novac.“
Ivana je dodala:
„Ali postoji još nešto što moraš da znaš.“
Pogledao sam je.
„Šta?“
„Sandra i ja smo već jednom pokušale da pokrenemo posao. Bivši muževi su nas ubedili da sve prepustimo njima. Ostale smo bez ušteđevine i godinama vraćale dugove.“
„Žao mi je.“
„Zato sada želimo sve napismeno, sa advokatom i jasnim obavezama.“
Pristao sam da razmislim.
Naredne dve nedelje pregledali smo kuću, računali troškove i razgovarali sa advokatom.
Shvatio sam da predlog ima smisla.
Ali onda se dogodilo nešto neočekivano.
Jednog jutra na moja vrata pokucao je nepoznat muškarac.
„Vi ste Milan?“
„Jesam.“
„Ja sam Sandrin bivši muž.“
Odmah sam se uozbiljio.
„Šta želite?“
„Došao sam da vas upozorim. Te dve žene će vas prevariti.“
Pokazao mi je nekoliko starih papira i tvrdio da su njemu ostale dužne novac.
Nisam znao kome da verujem.
Pozvao sam Sandru i Ivanu.
Kada su čule ko je dolazio, Sandra je prebledela.
„Znala sam da će pokušati da nas zaustavi.“
Pokazale su mi dokumentaciju iz prethodnog poslovnog spora.
Ispostavilo se da je Sandrin bivši muž ranije upravljao njihovom zajedničkom firmom, a da su se godinama sporili oko novca.
Nisam želeo da presuđujem na osnovu njihovih priča.
Zato sam insistirao da naš budući posao bude potpuno odvojen od starih obaveza i da advokat proveri sve papire.
Tek kada je sve bilo jasno, potpisali smo ugovor.
Danas je prošlo godinu dana.
Stara kuća je renovirana, a naš mali pansion već prima goste.
Sandra vodi rezervacije, Ivana finansije, a ja održavanje i nabavku.
Ali dogodilo se još nešto.
Pre tri meseca Ivana me je pozvala na kafu, ovog puta bez Sandre.
„Milane, moram nešto da ti priznam.“
Nasmejao sam se.
„Nemoj samo opet neki ugovor.“
Pocrvenela je.
„Ne. Ovog puta nije posao u pitanju. Dopadaš mi se već dugo.“
Priznajem da sam ostao iznenađen.
I meni se ona dopadala, ali nisam želeo da komplikujem naše poslovne odnose.
Dogovorili smo se da polako vidimo da li među nama može da se razvije nešto više.
Sandra je, kada smo joj rekli, samo odmahnula rukom.
„Znala sam! Samo sam čekala kada ćete konačno priznati!“
Danas Ivana i ja izlazimo, a Sandra nam je i dalje odlična prijateljica i poslovna partnerka.
MISLIO SAM DA ME DVE LEPE RAZVEDENE KOMŠINICE POZIVAJU NA VEČERU ZBOG NEČEG SASVIM DRUGOG, A ONE SU MI PONUDILE DA POSTANEM NJIHOV POSLOVNI PARTNER. GODINU DANA KASNIJE IMAM SVOJ DEO FIRME, USPEŠAN POSAO I ŽENU U KOJU SAM SE ZALJUBIO!
A ŠTA VI MISLITE — DA LI BISTE PRIHVATILI OVAKAV DOGOVOR SA DVE KOMŠINICE KOJE POZNAJETE TEK NEKOLIKO MESECI?
