Posle dvadeset godina braka muž je jednog jutra stavio dokument ispred mene.
Rekao je:
„Samo potpiši. To je zbog firme.“
Nisam razumela zašto toliko žuri.
Kada sam rekla da želim prvo da pročitam, naljutio se.
„ZAR MI POSLE TOLIKO GODINA NE VERUJEŠ?“
Nisam potpisala.
Sutradan sam odnela dokument poznanici koja radi u banci.
Čim ga je pročitala, zatvorila je vrata kancelarije.
Zatim me je pogledala i rekla:
„DA STE OVO JUČE POTPISALI, DANAS BISTE MOGLI DA OSTANETE BEZ SVEGA!“
A onda mi je objasnila šta je muž zapravo pokušao…
Sa suprugom Dejanom provela sam dvadeset godina u braku.
Imamo dvoje dece. Stariji sin studira, a ćerka ide u srednju školu.
Nikada nismo živeli luksuzno, ali smo imali dovoljno za pristojan život.
Dejan je vodio malu firmu koja se bavila prodajom građevinskog materijala, dok sam ja radila kao administrativni radnik u jednoj privatnoj ordinaciji.
Pre deset godina kupili smo kuću.
Zapravo, kuću smo kupili najvećim delom novcem koji sam nasledila od roditelja, uz kredit koji smo kasnije zajedno otplaćivali.
Bila je upisana na moje ime.
Dejan nikada nije pravio problem oko toga.
Čak je često govorio:
„Neka se vodi na tebe. Važno je da deca imaju svoj krov nad glavom.“
Zato mi nikada nije palo na pamet da bi upravo ta kuća jednog dana mogla da postane razlog najveće svađe u našem braku.
Sve je počelo nekoliko meseci ranije.
Dejan je postao nervozan.
Stalno je razgovarao telefonom, često izlazio iz sobe kada ga neko pozove i sve češće ostajao na poslu do kasno.
Kada bih ga pitala šta se dešava, odgovarao je:
„Posao. Znaš kakvo je vreme.“
Verovala sam mu.
Voditi privatnu firmu nikada nije bilo lako.
Ali onda je jednog jutra, dok sam spremala doručak, ušao u kuhinju sa fasciklom.
Spustio je nekoliko papira ispred mene.
„Treba nešto da potpišeš.“
Pogledala sam ga.
„Šta je to?“
„Neka dokumentacija za firmu.“
„Kakva dokumentacija?“
„Ma ništa posebno. Banka traži.“
Uzela sam papire.
Bilo je nekoliko stranica, puno pravnih izraza koje nisam najbolje razumela.
Na poslednjoj stranici nalazilo se mesto za moj potpis.
„Zašto ja treba da potpisujem dokumentaciju tvoje firme?“
Dejan je uzdahnuo.
„Zato što smo supružnici. Takva je procedura.“
„Dobro, ali šta tačno potpisujem?“
Tada se naljutio.
„Jelena, molim te, nemam vremena za objašnjavanje. Kasnim na sastanak.“
„Onda ćemo pogledati večeras.“
„Ne možemo večeras. Treba mi danas.“
„Pa neću valjda potpisati nešto što nisam pročitala.“
Tada je izgovorio:
„ZAR MI POSLE DVADESET GODINA BRAKA NE VERUJEŠ?“
Ta rečenica me je zabolela.
„Verujem ti, ali to ne znači da treba da potpisujem dokumente koje ne razumem.“
Ustao je od stola.
„Neverovatno.
