Dečko moje kume pozvao me je kasno popodne i rekao da hitno dođem do njih. Po njegovom glasu pomislila sam da se kumi nešto dogodilo, pa sam ostavila sve i krenula. Kada sam stigla, shvatila sam da je sve bila zamka.
Moja kuma Jelena i ja poznajemo se skoro dvadeset godina.
Zajedno smo prošle školu, prve poslove, selidbe, brakove, razvode i sve one stvari zbog kojih neke prijateljice vremenom postanu praktično porodica.
Poslednjih nekoliko meseci često sam odlazila kod nje.
Živela je sa dečkom Nikolom.
Bio je sasvim prijatan čovek.
Uvek raspoložen za šalu, uvek spreman da skuva kafu kada dođem i često bi sedeo sa nama dok pričamo.
Nikada nisam primećivala ništa neobično.
Sve do jednog četvrtka.
Bila sam na poslu kada mi je zazvonio telefon.
Nikola.
Nikada me ranije nije zvao.
„Halo?“
„Gde si?“
Odmah sam primetila da govori nekako ubrzano.
„Na poslu. Zašto?“
„Možeš li da dođeš kod nas?“
„Šta se dogodilo?“
Napravio je kratku pauzu.
„Bolje dođi. Nemoj da zovemo Jelenu sada.“
Srce mi je sišlo u pete.
„Nikola, šta je sa Jelenom?“
„Samo dođi, molim te.“
„Je li dobro?“
„Jeste. Mislim… samo dođi.“
Spustio je slušalicu.
Odmah sam rekla koleginici da moram da izađem.
Usput sam pokušala da pozovem kumu.
Nije se javljala.
Jednom.
Drugi put.
Treći put.
Sada sam već bila potpuno ubeđena da se nešto dogodilo.
Stigla sam ispred njihove zgrade i praktično istrčala iz automobila.
Pozvonila sam.
Nikola je otvorio vrata.
Bio je potpuno miran.
„Gde je Jelena?“
„Nije ovde.“
„Kako nije ovde?“
„Izašla je.“
Gledala sam ga.
„Ti si mene zvao da hitno dođem.“
„Jesam.“
„Rekao si da ne zovem Jelenu.“
„Jesam.“
„Gde je ona?“
„Kod svoje majke.“
Nisam mogla da verujem šta slušam.
„Je l’ ti mene zezaš?“
„Ne.“
„Onda mi objasni šta se dešava.“
„Uđi.“
„Neću da uđem dok mi ne kažeš zašto sam došla.“
Nikola je izgledao kao čovek koji je upravo shvatio da mu plan nije naročito pametan.
„Moram nešto da ti kažem.“
„Mogao si telefonom.“
„Nisam mogao.“
„Očigledno si mogao da me preplašiš telefonom.“
„Znam. Izvini.“
Već sam krenula prema stepenicama.
„Sačekaj.“
Okrenula sam se.
„Imaš trideset sekundi.“
Tada je izgovorio nešto što mi nikada ne bi palo na pamet.
„Jelena i ja više nismo zajedno.“
Ćutala sam.
„Kako niste?“
„Raskinuli smo pre skoro mesec dana.“
„Nemoguće. Bila sam ovde prošle nedelje.“
„Nismo hteli odmah svima da govorimo. Ostala je još neko vreme ovde dok ne prebaci stvari.“
Sada mi tek ništa nije bilo jasno.
„Dobro. Žao mi je. Ali kakve to veze ima sa mnom?“
Ponovo je zaćutao.
I tada sam shvatila da nešto nije u redu.
„Nikola?“
„Zapravo… ima veze.“
Naslonio se na vrata.
„Znam da će ovo zvučati katastrofalno.“
„Odlično počinje.“
„Samo me saslušaj.“
„Slušam.“
Duboko je udahnuo.
„Ti mi se dopadaš.“
Mislila sam da se šali.
Čak sam se kratko nasmejala.
On nije.
„Molim?“
„Već neko vreme.“
„Ti si dečko moje kume.“
„Bivši.“
„Do pre mesec dana.“
„Znam.“
„I zato si me pozvao kao da se njoj nešto dogodilo?“
Spustio je pogled.
„Kada tako kažeš, zvuči još gore.“
„Zato što jeste gore.“
Odjednom sam čula smeh iz dnevne sobe.
Okrenula sam se prema hodniku.
„Ko je unutra?“
Nikola ništa nije rekao.
Prošla sam pored njega i otvorila vrata dnevne sobe.
Na kauču je sedela Jelena.
Moja kuma.
Živa, zdrava i toliko nasmejana da jedva govori.
„Ti?!“
Podigla je ruke.
„Nemoj mene da ubiješ.“
„Vas dvoje ste normalni?!“
„Ja sam mu rekla da te pozove.“
„I da mi kaže da je hitno?!“
„E, to je njegov dodatak. To nisam rekla.“
Nikola je iz hodnika rekao:
„Uspaničio sam se.“
Okrenula sam se prema njemu.
„Pa si odlučio da uspaničiš mene?“
Jelena se ponovo nasmejala.
„Rekla sam ti da je smotan.“
Sela sam preko puta nje.
„Čekaj. Vas dvoje ste stvarno raskinuli?“
„Jesmo.“
„I ti znaš za ovo?“
„Znam.“
„Da mu se ja dopadam?“
„Znam već duže nego ti.“
Tu sam tek ostala bez reči.
Jelena mi je objasnila da su ona i Nikola već dugo shvatali da njihova veza ne funkcioniše.
Nisu se posvađali.
Nije bilo prevare.
Jednostavno su postali više prijatelji nego partneri.
A nekoliko nedelja nakon raskida Nikola joj je priznao da mu se dopadam.
„I šta si mu ti rekla?“
„Da nema nikakve šanse.“
Nikola je iz hodnika dobacio:
„Hvala.“
„Pusti me da završim.“
Pogledala me je.
„Rekla sam mu da nema šanse ako bude pokušavao nešto iza mojih leđa. Ti si moja kuma. Ako želi da ti kaže, prvo mora da kaže meni.“
„I tebi je ovo stvarno u redu?“
Slegnula je ramenima.
„Mi smo završili. Zašto bih ja odlučivala sa kim ćeš ti popiti kafu?“
„Kakvu kafu?“
Nikola se pojavio na vratima.
„Pa… to je zapravo bilo sledeće pitanje.“
Pogledala sam ga.
„Ti i dalje planiraš da me pozoveš na kafu posle ovoga?“
„Sada kada sam već napravio katastrofu, nemam mnogo da izgubim.“
Morala sam da se nasmejem.
Ne zato što mi je situacija bila romantična.
Nego zato što je bila potpuno neverovatna.
Pre pola sata sam jurila kroz grad ubeđena da se mojoj kumi nešto dogodilo.
A sada sedim u njenoj dnevnoj sobi dok njen bivši dečko pokušava da me pozove na kafu, a ona ga savetuje da prestane da govori jer samo pogoršava situaciju.
„Dobro“, rekla sam.
Nikola se odmah ispravio.
„Dobro šta?“
„Dobro je da je Jelena živa. Dobro je da se nikome ništa nije dogodilo. A ti ćeš mi dati najmanje nedelju dana da zaboravim da si me skoro doveo do srčanog udara.“
„Znači postoji mogućnost za kafu?“
Jelena ga je gađala jastukom.
„Čoveče, prestani!“
Prvi put tog dana sve troje smo se nasmejali.
Kada sam krenula kući, kuma me je ispratila do automobila.
„Je l’ se ljutiš?“
„Na tebe malo. Na njega mnogo.“
„A kafa?“
„Jelena!“
Nasmejala se.
„Samo pitam.“
Nedelju dana kasnije stigla mi je poruka.
Od Nikole.
Pisalo je:
„Ovo nije hitno. Niko nije povređen. Jelena je dobro. Samo te normalno pitam da li želiš da popijemo kafu.“
Pokazala sam poruku kumi.
Odgovorila mi je samo:
„Napreduje.“
Ovoga puta sam se dobro nasmejala.
A onda sam mu odgovorila.
„Može. Ali ako mi ikada više kažeš da je hitno, a nije – plaćaš kafu do kraja života.“
Odgovorio je:
„Dogovoreno.“
I tako je počela najčudnija kafa na koju sam ikada bila pozvana.
Ne znam šta mi je tog dana bilo neverovatnije – to što me je dečko moje kume pozvao da mi prizna da mu se dopadam, ili to što je moja kuma sve vreme bila deo njegove katastrofalno izvedene „zamke“.
Jedno je sigurno.
Od tada, kada mi neko telefonom kaže: „Hitno dođi“, prvo pitam najmanje pet puta šta se dogodilo.
