Komšija sa kojim nisam razgovarao skoro deset godina pokucao mi je na vrata u šest ujutru i rekao:
„Danas će ti trebati moja pomoć, samo još ne znaš.“
Da mi je to rekao bilo ko drugi, verovatno bih ga odmah pitao šta se dogodilo.
Ali na vratima je stajao Milan.
Čovek čija je kuća bila udaljena jedva dvadesetak metara od moje i sa kojim skoro deset godina nisam razmenio više od običnog klimanja glavom.
Nekada smo bili dobri.
Pili smo kafu preko ograde, zajedno pekli roštilj, pomagali jedan drugom oko dvorišta.
A onda smo se posvađali zbog najgluplje moguće stvari.
Jednog starog oraha koji je rastao blizu granice naših dvorišta.
Grane su prelazile na njegovu stranu, lišće mu je padalo po olucima, a ja nisam želeo da ga posečem jer ga je posadio moj deda.
Jedna reč povukla je drugu.
Na kraju smo se toliko posvađali da smo prestali da razgovaramo.
Godine su prolazile.
Orah je u međuvremenu nestao nakon nevremena.
Ali naš inat je ostao.
Zato sam tog jutra samo gledao Milana.
„Šta hoćeš?“
„Obuci se i izađi.“
„Zašto?“
„Dođi da ti pokažem.“
Izašao sam u dvorište.
Odveo me je iza kuće.
Tamo je pokazao prema zemlji pored zida.
Na prvi pogled nisam video ništa.
Onda sam primetio vodu.
Tanka linija izlazila je iz zemlje i slivala se prema temelju kuće.
„Pukla ti je cev“, rekao je.
„Kako znaš?“
„Budan sam od četiri. Čuo sam vodu. Mislio sam da je kod mene.“
Pogledao sam prema zidu.
Zemlja je već bila natopljena.
„Zatvori vodu“, rekao je. „Odmah.“
Otišao sam do ventila.
Nije mogao da se pomeri.
Godinama ga niko nije dirao.
Pokušao sam ključem.
Ništa.
Milan je samo rekao:
„Čekaj.“
Otišao je kući i vratio se sa alatom.
Zajedno smo uspeli da zatvorimo vodu.
Mislio sam da je problem rešen.
Nije bio.
„Gde ti prolazi glavna cev?“, pitao je.
„Nemam pojma.“
„Ja imam.“
Pogledao sam ga.
„Kako ti znaš gde meni prolazi cev?“
Nasmejao se prvi put posle skoro deset godina.
„Zato što sam bio ovde kada ste je ti i tvoj otac postavljali.“
Tada sam se setio.
Bilo je to pre više od dvadeset godina.
Otac je još bio živ.
Milan nam je čitav vikend pomagao da kopamo kanal od šahte do kuće.
Ja sam potpuno zaboravio.
On nije.
Pokazao je tačno gde treba da kopamo.
Posle pola sata pronašli smo cev.
Pukla je na spoju.
„Moraće majstor“, rekao sam.
„Majstor će ti danas doći kad stigne. Do tada će ti pola zida povući vlagu.“
„A šta predlažeš?“
Milan je već zavrtao rukave.
„Da prestaneš da pričaš i doneseš lopatu.“
Kopali smo skoro dva sata.
Ja sa jedne, on sa druge strane.
Prvi put posle deset godina radili smo nešto zajedno.
U jednom trenutku supruga je izašla i donela nam kafu.
Spustila je dve šolje na sto.
Milan je pogledao mene.
Ja njega.
„Je l’ ova za mene?“, pitao je.
Supruga ga je pogledala.
„Ako vas dvojica možete deset godina da se svađate zbog drveta kojeg više nema, možete valjda danas popiti kafu.“
Obojica smo počeli da se smejemo.
Kasnije je stigao majstor.
Pogledao je iskopanu cev i rekao da smo reagovali na vreme.
Da je voda tekla još nekoliko sati, verovatno bih imao mnogo veći problem sa vlagom u kući.
Kada je sve završeno, Milan je krenuo prema svojoj kapiji.
Zaustavio sam ga.
„Čekaj.“
Okrenuo se.
„Hvala.“
Slegnuo je ramenima.
„Komšije smo.“
Te dve reči su me pogodile više nego što sam očekivao.
„Nismo baš bili neke komšije poslednjih deset godina.“
Ćutao je.
Onda je rekao:
„Znaš šta je najgore?“
„Šta?“
„Posle dve godine više nisam ni znao zbog čega sam toliko ljut. Samo mi je bilo glupo da prvi progovorim.“
Nasmejao sam se.
„Isto.“
Stajali smo nekoliko sekundi kod ograde kao dva idiota koji su upravo shvatili koliko su vremena izgubili.
„Hoćeš kafu?“, pitao sam.
„Zar nismo već pili?“
„Ona je bila radna.“
„A ova?“
„Mirovna.“
Seo je.
Od tada je prošlo nekoliko godina.
Nova cev još drži.
A između naših dvorišta ponovo postoji mala kapija koju smo nekada davno zatvorili.
Ponekad se setimo zbog čega smo se posvađali.
Obojica se smejemo.
Jer oraha zbog kojeg deset godina nismo govorili odavno nema.
A čovek koji mi je zbog njega postao gotovo stranac bio je prvi koji je tog jutra primetio da mi je kuća u problemu.
Tada sam shvatio nešto jednostavno.
Možete godinama da podižete ogradu između sebe i drugog čoveka.
Ali ponekad je dovoljna jedna puknuta cev da shvatite koliko je besmisleno što ste je uopšte podigli.
