Godinama sam se svađao sa komšijom oko jednog običnog parking mesta.
Živimo u istoj ulici više od 15 godina. Ispred moje kuće ima mesta za dva automobila, ali je on uporno parkirao baš na delu koji sam smatrao svojim.
Nije bilo važno koliko puta razgovaramo.
Koliko puta se posvađamo.
Koliko puta ga zamolim da ostavi auto nekoliko metara dalje.
Uvek isto.
Dođem s posla, a njegov auto stoji na tom mestu.
Vremenom smo prestali čak i da se pozdravljamo.
Kad ga vidim, okrenem glavu.
Kad on vidi mene, uradi isto.
Cela ulica je znala za našu svađu.
Jednog jutra primetio sam da njegov auto nije ispred kuće.
Ni sutradan.
Ni narednih dana.
Tek posle nedelju dana saznao sam da je završio u bolnici zbog ozbiljnog srčanog problema.
Iskreno, bez obzira na sve svađe, bilo mi je žao.
Posle nekoliko dana njegova ćerka je došla da uzme neke stvari iz kuće.
Dok smo pričali, kroz šalu sam rekao:
„Bar više nema ko da mi zauzima parking.“
Nasmejala se, ali nekako tužno.
A onda mi rekla:
„Znate da to nikad nije radio zbog vas?“
Pogledao sam je zbunjeno.
Objasnila mi je da je njena majka pre mnogo godina poginula upravo na tom mestu.
Tada još nije bilo parkinga ni asfalta.
Doživela je srčani udar dok je izlazila iz automobila.
Komšija ju je pronašao nekoliko minuta kasnije, ali nije uspeo da joj pomogne.
Od tog dana je svakog jutra parkirao auto baš tu.
Ne zato što mu je trebalo mesto.
Ne zato što je želeo da me nervira.
Nego zato što je tako bio najbliže mestu na kojem ju je poslednji put video živu.
U tom trenutku nisam znao šta da kažem.
Godinama sam mislio da se svađam sa tvrdoglavim čovekom.
A zapravo sam se svađao sa nekim ko nije umeo da pusti uspomenu koju je nosio u sebi.
