Moja ćerka se udala sa samo 19 godina.
Iskreno, ni žena ni ja nismo bili oduševljeni. Ne zato što nismo voleli njenog momka, već zato što smo mislili da je premlada za brak.
Ali bila je tvrdoglava.
Govorila je da ga voli, da je sigurna u svoju odluku i da zna šta radi.
Na kraju smo popustili.
Svadba je bila lepa, porodice su se upoznale i sve je delovalo normalno. Ćerka se preselila kod muža i prvih nekoliko meseci činilo se da je srećnija nego ikad.
A onda sam jednog dana otišao kod njih da pomognem oko nekih radova u dvorištu.
Ušao sam u kuću da uzmem vodu i slučajno čuo razgovor njenog muža i njegove majke u kuhinji.
Nisam nameravao da prisluškujem.
Ali kada sam čuo ćerkino ime, zastao sam.
Njegova majka je rekla:
„Samo pazi da se ne predomisli.“
A on je odgovorio:
„Neće. Sad je kasno.“
U tom trenutku mi nije bilo prijatno.
Ali onda je dodao:
„Čim dođe beba, neće nigde.“
Osetio sam kako mi se stomak steže.
Nisam rekao ništa i nastavio sam kao da ništa nisam čuo.
Te večeri nisam mogao da spavam.
Po prvi put sam počeo da se pitam da li je moj zet zaista čovek za kog smo ga smatrali.
Nekoliko nedelja kasnije ćerka nas je pozvala i rekla da je trudna.
Svi su bili srećni.
Svi osim mene.
Jer nisam mogao da izbacim iz glave razgovor koji sam slučajno čuo.
Kako je trudnoća odmicala, ćerka je postajala sve povučenija.
Ređe je dolazila kod nas.
Ređe se smejala.
A onda je jedne večeri došla sama.
Plakala je.
Rekla je da želi da se vrati kući.
Pitao sam šta se dogodilo.
Tada mi je priznala da je muž nagovarao da što pre ostane trudna jer je znao da će posle deteta mnogo teže otići ako brak ne uspe.
U tom trenutku sam shvatio da razgovor koji sam čuo nije bio slučajna šala.
Bio je plan.
Te noći ćerka se vratila kod nas.
A razvod je usledio pre nego što je njihovo dete prohodalo.
