Posle 18 godina braka, moja žena i ja smo se razveli.
Nije bilo velike svađe, prevare ni skandala. Jednostavno smo se udaljili. Bar sam ja tako mislio.
Podelili smo stvari, prodali auto i svako je krenuo svojim putem.
Nekoliko meseci kasnije pozvala me je i rekla da ima nešto moje.
Kad sam došao, pružila mi je malu kutiju.
Unutra je bio stari ručni sat koji sam izgubio pre 15 godina.
Odmah sam ga prepoznao.
Bio je to sat koji mi je pokojni otac poklonio za punoletstvo.
Tražio sam ga mesecima kada je nestao i na kraju se pomirio s tim da ga više nikad neću pronaći.
Pogledao sam je zbunjeno.
Pitao sam:
„Gde je bio sve ovo vreme?“
Samo je slegnula ramenima i rekla:
„Otvorio si ga nekad?“
Nisam razumeo pitanje.
Sat je imao mali metalni poklopac sa zadnje strane koji nikada nisam ni pokušao da otvorim.
Kad sam stigao kući, iz radoznalosti sam uzeo alat i pažljivo ga otvorio.
Unutra je bio presavijen mali papirić.
Ruke su mi se tresle dok sam ga razvijao.
Bio je požuteo od vremena.
Na njemu je pisalo:
„Ako ovo jednog dana pronađeš, znaj da te je volela više nego što je umela da pokaže.“
Ispod je bio datum.
Star skoro 15 godina.
Nisam mogao da verujem.
Okrenuo sam papirić.
Na drugoj strani stajalo je još nekoliko reči.
„Sakriću ovo u sat jer nemam hrabrosti da mu kažem uživo.“
Seo sam na stolicu i dugo gledao u taj papir.
Tada sam shvatio da je sat nestao baš u vreme kada smo prolazili kroz najteži period braka.
Godine ćutanja, svađa i udaljavanja.
A ona je tada, umesto da ode, pokušavala da pronađe način da mi kaže koliko joj značim.
Pozvao sam je iste večeri.
Prvo što sam je pitao bilo je:
„Zašto mi ga nisi dala tada?“
Ćutala je nekoliko sekundi.
A onda rekla:
„Zato što sam se nadala da ćeš ga sam pronaći.“
I iskreno… mislim da me nijedna rečenica nije zabolela više od te.
