Pre tri godine žena i ja udomili smo psa kog niko nije hteo.
Bio je mršav, prljav i imao neku staru povredu na zadnjoj nozi. Ljudi iz azila su nam rekli da ga svi zaobilaze jer deluje „čudno“ i plašljivo. Čim neko priđe, zavlačio bi se u ćošak i tresao.
Meni ga je bilo žao.
Deca su odmah rekla da ga vodimo kući i tako je ostao kod nas.
Prvih mesec dana skoro da nije ni lajao. Samo bi ležao i gledao nas kao da čeka da ga opet neko izbaci.
Vremenom se opustio.
Počeo je da trči po dvorištu, da spava pored dece i prati me svuda. Postao je deo porodice.
Ali posle nekoliko meseci počeo je čudno da se ponaša noću.
Svake večeri oko dva ili tri ustajao bi i odlazio do starih stepenica koje vode ka podrumu. Nije lajao. Samo je grebao po jednom istom mestu i cvileo.
Mislili smo da je možda miš ili mačka ispod.
Ali nije prestajao.
Mesecima isto.
Jedne noći mi je pukao film. Uzeo sam lampu i lopatu da vidim šta više pokušava da iskopa.
Pas je odmah potrčao ispred mene i stao tačno na jedno mesto pored stepenica.
Počeo sam da kopam.
Posle nekoliko minuta lopata je udarila u nešto metalno.
Bio je mali zarđali sanduk.
Srce mi je lupalo dok sam ga otvarao.
Unutra nije bilo nikakvo blago.
Bile su dečje stvari. Mala jakna, stara igračka i nekoliko požutelih fotografija.
A onda sam video jednu sliku i sledio se.
Na fotografiji je bio naš pas.
Mnogo mlađi.
Pored njega stajao je mali dečak.
Okrenuo sam fotografiju i pročitao datum.
Slika je bila stara skoro 15 godina.
Sutradan smo pitali komšije šta je tu nekada bilo.
Jedna starija žena nas je samo pogledala i rekla:
„Tu je nekad živela porodica kojoj je nestao sin. Nikad ga nisu pronašli.“
Te noći nisam spavao.
A pas više nikada nije otišao do tog mesta.
