Uhvatila sam koleginicu kako mi krade ručak svaki dan, nedeljama. Umesto da je prijavim, ostavila sam jedan baš za nju. Zahvalila mi se. Jednog dana morala sam hitno u bolnicu zbog bolesnog sina i zamolila je da mi pokrije smenu. Odbila je.
Sledećeg dana sam se sledila kada sam videla da je ona… sedela za mojim stolom sa mojim šefom. Pričali su ozbiljno, a čim sam ušla u kancelariju, oboje su zaćutali. Kasnije me je šef pozvao u kancelariju i rekao da je koleginica prijavila da često kasnim, da sam neorganizovana i da „ne shvatam posao ozbiljno“. Nisam mogla da verujem. To je bila ista ona osoba koja mi je nedeljama uzimala ručak, kojoj sam čak počela da ostavljam jedan posebno, jer mi je bilo žao da je javno osramotim.
Pokušala sam da objasnim situaciju, ali sam videla da šef već ima formirano mišljenje. Koleginica je sve predstavila kao da sam ja ta koja pravi probleme. Tog trenutka sam shvatila koliko sam bila naivna. Posle sastanka sam se vratila za sto i otvorila fioku gde sam držala svoje stvari. Tada sam primetila nešto što ranije nisam. Moj mali notes, u koji sam zapisivala sve zadatke i datume kada sam ostajala prekovremeno, bio je pomeren.
U tom trenutku mi je kliknulo. U tom notesu sam mesecima beležila i nešto drugo — datume kada je nestajao moj ručak. Uvek je bio isti potpis: ona je tada radila istu smenu. Pokazala sam šefu sve. Isprva je bio skeptičan, ali kada smo proverili kamere iz hodnika i male kuhinje, istina je izašla na videlo. Na snimku se jasno videlo kako svako jutro ulazi, otvara moj frižider i uzima kutiju sa mojim imenom.
Najveći obrt je bio kada je pokušala da objasni da je „mislila da joj ostavljam“. Tada sam mirno rekla: „Jesam, ali tek poslednjih nekoliko dana — jer sam već znala da ga uzimaš.“
Šef je samo uzdahnuo. Posle tog dana više nije radila sa nama. A ja sam naučila jednu stvar: nekad je najveća greška to što pokažeš dobrotu prema pogrešnoj osobi.
