Lideri u Damasku, Karakasu, a sada i u Teheranu, redom su se suočili sa činjenicom da ruska podrška ima svoje jasne granice, piše Politiko, analizirajući reakciju Moskve nakon ubistva iranskog vrhovnog vođe ajatolaha Alija Hamneija u američko-izraelskim napadima na Teheran.
Dok su u subotu ujutru na iransku prestonicu padale američke i izraelske bombe, šef iranske diplomatije pozvao je Moskvu. Prema zvaničnom saopštenju ruske strane, ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov izrazio je saučešće iranskom kolegi i obećao podršku — ali samo verbalnu, navodi Politiko.
Iran posle Sirije i Venecuele
Prema oceni Politika, Iran je tako, posle Sirije i Venecuele, postao još jedna država koja je na sopstvenom primeru videla šta u praksi znači strateško partnerstvo sa Rusijom.
Od početka rata u Ukrajini pre četiri godine, Kremlj se retorički predstavlja kao lider takozvanog multipolarnog sveta i protivnik američke hegemonije. Ipak, u ključnim trenucima, kada su saveznici Moskve bili pod direktnim udarima, ruska reakcija ostajala je ograničena.
Sirijski predsednik Bašar al Asad je krajem 2024. godine, tokom ofanzive pobunjeničkih snaga na Damask, shvatio da ruska podrška ne garantuje opstanak režima. Venecuelanski predsednik Nikolas Maduro, koji se od početka ove godine nalazi u američkom pritvoru, takođe se, kako navodi Politiko, verovatno pita gde je bila Moskva kada mu je pomoć bila najpotrebnija.
U subotu je ubijen i vrhovni vođa Irana ajatolah Ali Hamnei, što je potvrdio američki predsednik Donald Tramp. Time je, ocenjuje se, Iran postao najnoviji primer nesklada između snažnih poruka Kremlja o suprotstavljanju Vašingtonu i realnosti na terenu.
Samo simbolična podrška Moskve
Za Teheran, mlaka reakcija Moskve nije trebalo da bude iznenađenje. Sličan obrazac viđen je i tokom prošlogodišnjeg dvanaestodnevnog rata sa Izraelom, kada su ruski zvaničnici osuđivali napade na Iran, ali bez konkretnih poteza.
U narednim mesecima Moskva je pokušala da ojača odnose sa Teheranom. Branila je pravo iranskih vlasti da suzbijaju proteste, a prema pojedinim izveštajima, u tome su korišćene ruska vojna oprema i tehnologija. U decembru je Rusija, prema pisanju Fajnenšel tajmsa, pristala da isporuči prenosive raketne sisteme u vrednosti od 500 miliona evra, dok se Iran pripremao za mogućnost novih američkih udara.
Moskva je istovremeno nudila posredovanje između SAD i Irana, uključujući predlog da se iranske zalihe obogaćenog uranijuma skladište na ruskoj teritoriji.
Ovog meseca iranska i ruska mornarica održale su zajedničku vežbu u Omanskom zalivu, ali je Moskva poslala samo jedan ratni brod. Pomoćnik Kremlja Nikolaj Patrušev najavio je i nove vežbe u Ormuskom moreuzu uz učešće Kine.
Ipak, kada je došlo do odlučujućeg trenutka i napada na Teheran, o direktnoj vojnoj pomoći Rusije Iranu nije bilo reči.
Formalno, Rusija na to nije bila obavezna. Iako su Moskva i Teheran u aprilu 2025. potpisali sporazum o strateškom partnerstvu, u dokumentu ne postoji klauzula o uzajamnoj odbrani, što dodatno potvrđuje da političke poruke ne podrazumevaju automatsku vojnu zaštitu.
Informer.rs
