Našao sam odličan polovan auto, cena smešna, vlasnik hitno prodaje. Bio sam čak i sumnjičav koliko je povoljno, ali kad sam došao da ga pogledam, auto je bio stvarno očuvan. Čovek je delovao umorno, ali korektno. Rekao je samo da mora brzo da završi prodaju jer ide u inostranstvo i nema vremena za natezanje. Probna vožnja prošla bez problema, papiri uredni, sve čisto. Iskreno, imao sam osećaj kao da sam napravio posao života.
Kad sam došao kući, rešio sam da ga sredim kako treba. Ja sam od onih što moraju sve da očiste do kraja — usisao sedišta, obrisao plastiku, čak sam rešio i gepek da rastavim. Izvadio rezervni točak, podigao onu zaštitnu ploču… i tada ugledam staru, požutelu kovertu zaglavljenu sa strane.
Pomislio sam da je neki račun ili stari papiri, ali kad sam otvorio, unutra su bile stare fotografije. Na jednoj mali dečak sedi na haubi baš tog auta, smeje se. Uz fotografije dečji crtež — auto nacrtan šarenim bojicama i pored napisano “Tata i ja”.
Na dnu je bilo presavijeno pismo.
U njemu čovek piše sinu kako mora da proda auto jer ide na operaciju u inostranstvo, da možda neće sve razumeti sada, ali da to radi da bi jednog dana mogao opet da ga vozi i vodi na izlete. Pisao je kako mu je taj auto bio prvi veliki zajednički trošak i koliko mu znači.
Na kraju — broj telefona.
Sedim u kolima sa tim papirom u ruci i osećam se kao da sam našao nešto što nije trebalo da završim kod mene. Prvo sam pomislio da bacim, da se ne mešam. Onda sam mislio da pošaljem poruku. Na kraju sam nekoliko dana samo nosio pismo u novčaniku i razmišljao.
Posle nedelju dana sam skupio hrabrost i pozvao.
Javio se isti onaj čovek koji mi je prodao auto. Kad sam mu rekao za pismo, prvo je ćutao par sekundi, a onda samo tiho rekao da je mislio da ga je izgubio kad je čistio kola pre prodaje. Rekao je da je operacija prošla dobro i da se vraća uskoro.
Nisam očekivao ništa posle tog razgovora.
Ali sledeće nedelje zvoni meni neko na vrata. Otvaram — stoji on, nasmejan, zdrav, u rukama drži komplet novih zimskih guma. Pruža mi ih i kaže:
„Znam da nisi morao da zoveš. Mogao si samo da baciš. Hvala što nisi.“
Tada sam shvatio da nekad ne kupiš samo auto… nego i deo tuđe priče koja te podseti da još ima ljudi koji pamte male stvari.
Od tad, svaki put kad sednem u taj auto, prvo pogledam u retrovizor… i setim se da sam tog dana kupio mnogo više nego što sam mislio.
