Na poslu imam koleginicu koja je jako, jako zgodna i lepa, često sam maštao o njoj. Nije neki stručnjak i malo koči kolektiv, ali su svi mislili da nije dobila otkaz samo zbog izgleda. Juče me zove šef na sastanak i kaže:
„Ona se žali da ne može dobro da radi posao jer je ti, kako kaže, uznemiravaš od kad se zaposlila. Da li je istina da si je si*ovao?“
U tom trenutku kao da mi je neko izbio vazduh iz pluća. Nisam mogao ni da progovorim par sekundi. Ruke su mi se oznojile, srce lupa, kroz glavu mi prolazi samo jedna misao — gotovo, ode posao, ode reputacija, ode sve.
Jedva sam izgovorio da to nema veze sa životom, da je nikad nisam ni pipnuo, da smo jedva i pričali osim poslovno. Šef me gleda ozbiljno, kaže da moraju da provere, da je stvar ozbiljna i da firma ne sme ništa da ignoriše.
Poslali su me kući taj dan „dok se ne razjasni“.
To mi je bio najduži dan u životu. Razmišljao sam o svakoj situaciji, svakom pogledu, svakoj šali koju sam možda rekao, tražio u glavi gde sam mogao da napravim grešku. Nisam spavao cele noći.
Sutradan me zovu opet.
Ulazim u kancelariju, a tamo šef… i ona. Sedi, gleda u sto. Šef kaže da je razgovarao sa celim timom, proverio kamere, mejlove, raspored, sve. I onda se okrene ka njoj i kaže:
„Reci mu.“
Ona počne da plače i prizna da je izmislila priču jer je mislila da će tako opravdati loše rezultate i izbeći otkaz. Rekla je da sam „pravio pritisak“, pa je priča izmakla kontroli kad su počeli da postavljaju pitanja.
Šef joj je odmah rekao da pokupi stvari.
Kad sam izašao iz kancelarije, noge su mi se tresle. Nisam bio ni besan ni srećan — samo prazan. Shvatio sam koliko jedan tuđi strah ili laž mogu nekome da unište život za pet minuta.
Od tada na poslu držim distancu sa svima. Ne zato što sam hladan… nego zato što sam naučio koliko brzo nečija reč može da te sruši.
