Kad smo raskinuli, bila sam sigurna da je to to. Ne onaj „možda ćemo se pomiriti“ raskid… nego onaj koji te fizički boli, kad misliš da ti se srce raspalo u hiljadu komadića. On je otišao trbuhom za kruhom, ja sam ostala ovde i obećali smo jedno drugom da ćemo ostati u kontaktu. Ali život ne zna za obećanja. Putem smo se izgubili.
Nismo se svađali, nismo se mrzeli — samo je vreme uradilo svoje. Prošle su godine. On je živeo tamo, ja ovde. Išlo je svojoj logikom: nove obaveze, novi ljudi, nova realnost.
Nisam ga blokirala, nisam ga brisala — samo sam ga pustila. Ali uvek je postojao taj tihi deo mene koji je zadržao njegovo ime negde duboko. Ne kao tugu, nego kao lepu uspomenu na „mog čoveka u pogrešno vreme“.
Pre par meseci, sasvim slučajno, sreli smo se u gradu. Nismo se ni čuli, ni videli, ni pratili godinama — a onda samo… bum. Kao da vreme nije prošlo. Nije bilo patetike, nije bilo drama, samo onaj tihi osmeh koji te preseče kroz dušu.
„Da li bi popila kafu sa mnom?“
Te reči su mi zvučale kao da dolaze iz neke druge verzije života. Seo je preko puta mene i rekao najjednostavniju rečenicu:
„Sad sam tu. I ovaj put ne idem.“
Ne znam šta će biti, ne pravim planove. Ali shvatila sam nešto — ponekad ljudi odu da bi se vratili bolji. Nekad nije kraj — nego pauza koju život odredi.
Možda smo tada bili mladi. Možda nismo bili spremni. Možda ljubav zna više o nama nego mi sami.
Danas ne trčim ispred sudbine. Ne jurim odgovore. Samo puštam da vrijeme uradi svoje.
Ako treba da bude — biće.
Ako ne — zahvalna sam što sam ga jednom u životu zvala „moj“.
