Sedeo mi telefon u ruci kad mi je stigla poruka na Fejsbuku.
Piše:
„Hoćeš oko 4 da odemo na piće?“
Pošiljalac – dečko moje drugarice.
U momentu mi se digao pritisak.
Mislim se: Još jedan „gospodin pošteni“ koji se pravi dobar pred devojkom, a iza leđa pokušava da zavodi. I to mene! Njenu najbolju drugaricu!
Napišem mu roman – kako je stoka, kako mi se gadi, kako neću da učestvujem u njegovim igrama i kako je jadno da vara nekoga kao što je moja drugarica.
Nakon toga – unfriend, block, delete.
Odma’ posle toga – screenshot i poruka mojoj frendici:
„Tvoj dragi me cima za piće. Samo da znaš šta imaš pored sebe.“
Nisam ni stigla da se smirim, kad ulazi brat u sobu i kaže, potpuno opušteno:
„E, javiće ti se danas dečko od tvoje frendice. Ima slobodno mesto u firmi, pa da se dogovorite da počneš da radiš. Rek’o sam mu da te kontaktira.“
U tom trenutku…
Zemljo, otvori se.
Blejim u njega, blejim u poruku, i shvatam da me samo pitao za piće da popričamo o poslu.
Poslu koji mi treba. Poslu koji sam sad – sama sebi uništila.
Ne znam šta me više zabolelo – što sam prebrzo skočila, što sam isprozivala ni krivog ni dužnog čoveka, ili što sad moram da objasnim i njemu i drugarici i bratu zašto mi „jezik brži od pameti“.
Nisam se nikad toliko postidela.
I da, nema posla. A ni pića.
